Byzantine Blue

Током молитве, такоже треба да одбијамо чак и “добре” помисли.  У таквом часу чак и богоугодне помисли узбуђују ум, а ум, будући узбуђен, опет лако прима и оне помислио које су острашћене. Добромислије ако му се препустимо за време молитве Исусове, отвара двери срца ђаволу који тријумфално ступа, прекидајући свето прегнуће. То је заправо оно што свети оци називају духовном “прељубом”, јер ум који се током молитаве удаљи од присног сећања на Бога чини духовну прељубу, изневеравајући Небесног Женика. То је уздаја и порицање Бога. Реци ми, има ли нечег тежег и горег од издаје и порицања најслађег Исуса, поготово када се то учини у корист завидљивог непријатеља: мрзитења добра и човека од почетка?

Ако упркос томе у таквим околностима ум не успемо да сачувамо од расејавања, онда ће наша борба да постане још тежа и огорченија. Брод драги мој оче може да плови или помоћу једара, ако има ветра, помоћу весала ако нема ветра. исти је случа и са молитвом. Она се свршава са лакоћом када је у нама топлота благодети Христове, али, када благодати нема, тада је потребно посегнути за веслима и добро потегнути, то ће рећи, потребна је жешћа борба.

Такође је упутно да се у таквим околностима прибегне читању разних цветоотачких књига које ће, у то нема сумње, својим благодатним дејством усресредити ум. Надаље ако приликом читања доживимо тронуће и умилење, ваља одмах престати са ишчитавањем, предајући се молитви Исусовој. У томе лежи смисао исказа: “Списе читај срцем а не сувим разумом “. Стога је добро да трагамо за књигама који су написане срцем и које се, наравно , срцем и поимају. Читање и Исусова молитва треба напоредо да корачају.

Ако количина води каквоћи, онда и често, скоро непрестано призивање имена Исуса Христа, макар то било у почетку и на расејан начин, може да доведе до сабране пажње и топлине срца. То је тако зато што је људска природа у стању да усваја извесна расположења посредством честе употребе и навике. Један духовни писац каже: Ако хоћемо било шта да чинимо добро треба да га чинимо што чешће. И Свети Исахије каже да често понављање рађа навику и претвара се у природу (гл. 7). То, примењено на унутарњу молитву, као што се види из запажања искусних људи, бива на овај начин: Онај коиј жели да стекне унутрашњу молитву доноси одлуку да често скоро непрестано призива име Божије, то јест да устима изговара Исусову молитву: Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј не грешног. Или у скраћеном виду: Господе Исусе Христе Помилуј ме. Овако учи преподобни Григорије Синаит. Исти овај светитељ додаје да је скраћени вид погоднији за почетнике, не одричући, уосталом, ни један ни други. Он само саветује да се речи молитве не мењају често, како би се што лакше привикло на призивање. А да би се још бише подстакао на непрестано вршење молтиве онај који се томе учи, он одређуне себи правило да у извесном временском периоду он изговори моливу одређени број пута, то јест , да у току дана и ноћи изговори толико и толико стотина или хиљада молитава на бројанице. То чини не брзо него веома лагано, покрећући језик и уста. После извесног времена уста и језик онога који то упражњава стичу такву навику и такорећи самопокретностч и то до те мере да ће без неког особитог напора почети сами од себе да се крећу приликом изговарања имена Божјег, чак и при затвореним очима. У продужетку ће ово кретање језика почети да прати ум, који ће се постепено ослобађати расејаности и постати сабран и пажљив према молитви. На крају, може доћи и до силаска ума у срце, како кажу Оци. Ум, наиме када се врати у срце - загрева га топлином Божанске љубави, тако да сада само срце, слободно без притиска, са неизрецивом сладошћу, почиње да призива име Исуса Христа и да се са умиљењем и непрекидно излива пре Богом, сагласно речима: “Ја спавам а срце моје бди” (Песма над песмама, 5, 2).
О плодотворности честог умног призивања имена Исуса Христа, Свети Исхије, дивно каже: Као што киша, уколико чешће пада на земљу, утолико је чини мекшом тако и име Христово - уколико га чешће призивамо, утолико земљу срца нашег чини радоснијом и веселијом.
Иако је наведени начина заснован на искуству и запажањима Светих Отаца, довољан као средство за добијање унутарње молитве, ипак, постоје и узвишенији начини, а то су пажња и увођење ума у срце. Овај први начин првенствено одговара онима који се још увек нису навикли на пажњу и који не умеју да се труде над својим срцем. Исто тако, он може да буде увод и припрема за следеће начине. Уосталом, свако треба да бира сходно својим особинама и способностима - свако нека бира оно што му више одговара, како каже монах Никифор.