Ustavši od sna, Tebi pribegavam Vladaru čovekoljubivi, i milosrđem Tvojim polazim na dela Tvoja. Molim Ti se, pomozi mi u svako doba i u svakoj stvari, i čuvaj me od svega rđavog u sveti, i od đavolske brzopletosti, i spasi me, i uvedi u Tvoje večno carstvo. Jer Ti si moj stvoritelj i svakog dobra promislitelj i podaritelj, i u Tebe je sve uzdanje moje, i Tebi slavu uznosim i sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Ако количина води каквоћи, онда и често, скоро непрестано призивање имена Исуса Христа, макар то било у почетку и на расејан начин, може да доведе до сабране пажње и топлине срца. То је тако зато што је људска природа у стању да усваја извесна расположења посредством честе употребе и навике. Један духовни писац каже: Ако хоћемо било шта да чинимо добро треба да га чинимо што чешће. И Свети Исахије каже да често понављање рађа навику и претвара се у природу (гл. 7). То, примењено на унутарњу молитву, као што се види из запажања искусних људи, бива на овај начин: Онај коиј жели да стекне унутрашњу молитву доноси одлуку да често скоро непрестано призива име Божије, то јест да устима изговара Исусову молитву: Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј не грешног. Или у скраћеном виду: Господе Исусе Христе Помилуј ме. Овако учи преподобни Григорије Синаит. Исти овај светитељ додаје да је скраћени вид погоднији за почетнике, не одричући, уосталом, ни један ни други. Он само саветује да се речи молитве не мењају често, како би се што лакше привикло на призивање. А да би се још бише подстакао на непрестано вршење молтиве онај који се томе учи, он одређуне себи правило да у извесном временском периоду он изговори моливу одређени број пута, то јест , да у току дана и ноћи изговори толико и толико стотина или хиљада молитава на бројанице. То чини не брзо него веома лагано, покрећући језик и уста. После извесног времена уста и језик онога који то упражњава стичу такву навику и такорећи самопокретностч и то до те мере да ће без неког особитог напора почети сами од себе да се крећу приликом изговарања имена Божјег, чак и при затвореним очима. У продужетку ће ово кретање језика почети да прати ум, који ће се постепено ослобађати расејаности и постати сабран и пажљив према молитви. На крају, може доћи и до силаска ума у срце, како кажу Оци. Ум, наиме када се врати у срце - загрева га топлином Божанске љубави, тако да сада само срце, слободно без притиска, са неизрецивом сладошћу, почиње да призива име Исуса Христа и да се са умиљењем и непрекидно излива пре Богом, сагласно речима: “Ја спавам а срце моје бди” (Песма над песмама, 5, 2).
О плодотворности честог умног призивања имена Исуса Христа, Свети Исхије, дивно каже: Као што киша, уколико чешће пада на земљу, утолико је чини мекшом тако и име Христово - уколико га чешће призивамо, утолико земљу срца нашег чини радоснијом и веселијом.
Иако је наведени начина заснован на искуству и запажањима Светих Отаца, довољан као средство за добијање унутарње молитве, ипак, постоје и узвишенији начини, а то су пажња и увођење ума у срце. Овај први начин првенствено одговара онима који се још увек нису навикли на пажњу и који не умеју да се труде над својим срцем. Исто тако, он може да буде увод и припрема за следеће начине. Уосталом, свако треба да бира сходно својим особинама и способностима - свако нека бира оно што му више одговара, како каже монах Никифор.
Nisu manje mnogobrojna ni cuda isceljenja bolesnika. Prvo ovakvo blagodatno isceljenje, po svedocanstvu samog Oca Serafima, dogodilo se sa njegovim miljenikom i bespogovornim sledbenikom “Misenjkom” Mihailom Vasiljevicem Manturovom. Dok je bio na vojnoj sluzbi u Litvaniji on se ocigledno razboleo i zato se vratio kuci u Niznje-Novgorskuju guberniju, u svoje selo Nicu, na cetrdeset vrsta od Sarova, i poceo da se leci kod doktora. Ali bolest ne samo što nije prolazila već je počela da poprima ozbiljne razmere: iz nogu su već počele da ispadaju kosti.
Naslušavši se kazivanja o Sarovskom podvižniku Manturov je odlučio da se uputi kod njega za pomoć.S velikim naporom kmetovu su ga uveli na trem kod starčeve kelije. Baćuška je izašao i milostivo upitao:
- “Što si došao? Da vidiš ubogog Serafima?”
Ali Manturov pade ispred njega sa suzama i poče da ga moli da ga isceli od neizlečive bolesti.
Tada ga baćuška sa najživljim saučešćem i očinskom ljubavlju tri puta upita:
- “Veruješ li u Boga?”
I dobivči trikratni nedvosmismisleni odgovor o iskrenoj i bezuslovnoj veri u Boga, Sveti Serafim je rekao:
- “Radosti moja, ako tako veruješ, veruj i u to da je od Boga sve moguće onome ko veruje, a ja ću se,ubogi Serafim, pomoliti.”
Posle toga baćuška je Manturova stavio da sedne u blizini kovčega, koji je stajao na njegovom tremu a sam se udaljio u keliju. Malo kasnije izašao je sa uljem u rukama i naredio bolesniku da obnaži noge. Zatim je obuo na njih čarape od kudeljnog sukna koje su mu na poklon doneli posetioci - seljaci, izneo je iz kelije mnoštvo dvopeka, sipao ga u skute kaputa Mihaila Vasiljevića, a zatim je naredio da sa bremenom ide u gostionicu. Manturov je ustao i krenuo sa strahom, ali potpuno čvrsto i nije osećao više nikakav bol. Zapanjen i obradovan čudom, okrenuo se prema baćuški i ponovo se bacivši pred njegove noge, s oduševljenjem počeo da ih celiva, blagodareći za isceljenje. Medjutim veliki starac je, podigavši ga sa zemlje, strogo rekao:
- “Zar je Serafivomo da umrtvljuje i oživljuje, da spušta u pakao i podiže (1. Car. 2,6)?” Šta ti je bačuška! To pripada samo Gospodu Koji čini volju onima koji Ga se boje (Ps. 144,16)! Zablagodari Gospodu Svemogućem i Prečistoj Materi Njegovoj!”
Sa ovim rečima starac je ispratio isceljenog a Manturov se sa radošću vratio a svoje imanje kod supruge Ane Mihajlovne i svoje sestre, devojke Jelene Vasiljevne. Poradovali su se, poradovali su se svi zajedno a onda su počeli da zaboravljaju i na bolest i na isceljenje. Ali odjednom se Vasiljev Mihajlovič seti ozapovesti Oca Serafima da “blagodari Bogu i Prečistoj “… A do sada nije ni pomislio na to od radosti i zaboravnosti.
Uznemiren sponovo se spremio da ide kod baćuške. Dočekavši Otac Serafim je odmah progovorio:
- “Radosti moja! A obećali smo da ćemo zablagodariti Gospodu što nam je vratio život!”
- “Ne znam baćuška čime i kako?” - zapanjen prozorljivošću odgovorio je Manturov. - “Šta zapovedate?”
Tada ga sveti starac pogleda izuzetno pronicljivim pogledom, kao da u trenu vidi svu budućnost, i veselo reče:
- “Evo, radosti moja: sve šta god imaš, daj Gospodu i uzmi na sebe dobrovoljno siromaštvo!”
Manturov ovo nije očekivao… I uznemirio se… Setio se jevandjeljskog bogatog mladića (Mt. 19, 20-22)… Pala mu je na pamet i mlada žena, pa još luteranka. Sestra bez miraza, koja je razmišljala o bogatoj udaji… Kako da žive?.. I u zbunjenosti i nedoumici Mihail Vasiljevič nije znao šta da odgovori svom dobročinitelju, a tačnije Samom Bogu!”
Prozoljivi starac je pročitao sve ove njegove misli i sam je prekinuo ćutanje ispunjeno nedoumicom: “Ostavi sve, i ne brini se o onome o čemu razmišljaš: Gospod te neće ostaviti ni u ovom životu, ni u budućem. Bogat nećeš biti, a hleb nasušni ćeš uvek imati”.
Vatrene duše i jake vere , odlučan bivši vojnik, Manturov se odjednom promenio i, zavolevši baćušku svim svojim srcem, rekao je odlučno:
- “Saglasan sam, baćuška! Šta ćete mi blagosloviti da učinim?”
Ali mudri otac želeći da ispita vatrenog poslušanika, odgovori:
- “A evo, radosti moja, pomolimo se; i kazaću ti kako me Bog pouči!”
Na ovome su se rastali tom prilikom. Medjutim blagodat Božija ih je već vezala za ceo život u delu izgradnje ženske Divejevske obitelji. Ubrzo je, po blagoslovu baćuške, Manturov pustio na slobodu svoje kmetove, prodao imanje u Nuči, kupio malu parcelu od 15 hektara u Divejevu i preselio se bliže svom starcu… Poznanici su mu se smejali kao čoveku koji je izgubio razum; dugo je roptala žena, koja kao luteranka uopšte nije bila sklona podvizima i oskudici, ali kad se jednom odlučio, Mihail Vasiljevič se bespogovornim poslušanjem prepustio volji svetog starca, a sve ostalo je trpeo bez roptanja, smireno, ćutke i čak dobrodušno. Posebno je teško bilo sa ženom.
“Dešavalo se da govorim”, sama je kasnije zapisala Ana Mihajlovna, “pa može se poštovati starac, može se voleti i može mu se verovati; ali ne do te mere! A Mihail Vasiljevič samo tako sluša, uzdiše i ćuti. Mene je to još više nerviralo. Tako eto, jednom, kada smo zimi došli već do toga da nemamo čime da osvetlimo sobe, a večeri su duge, teskobne, mračne, ja sam se razljutila, počela sam da gundjam i rasplakala sa se nezadrživo. Prvo sam počela da negodujem protiv Mihaila Vasiljeviča, zatim - protiv samog baćuške Oca Serafima, počela sam da ropćem i da se žalim na svoju gorku sudbinu. A Mihail Vasiljevič samo ćuti i uzdiše… Odjednom čujem neki tresak. Gledam: Gospode! Obuzeše me strah i užas! Plašim se da gledam i ne verujem svojim očima: prazno, bez ulja kandilo ispred ikona odjednom je bilo obasjano belom vatricom i napunilo se uljem… Tada me obliše suze, jecala sam i stalno ponavljala: “Baćuška Serafime! Ugodniče Božji! Oprosti mi, Hrista radi, kukavnoj, gundjalici, nedostojnoj; neću nikad više!…” I sad” završava ona, “ne mogu toga da se setim bez straha. Od tada nisam nikad više dozvoljavala sebi da ropćem: i ma kako teško da mi je bilo, sve sam trpela.”.
Kasnije je primila pravoslavlje i živela u tajnom postrigu u Divejevu. A Mihail Vasiljevič se do kraja prepustio baćuški i postao je njegov najverniji poslušnik i omiljeni prijatelj. Upravo zato ga je otac Serafim nazivao nežnim imenom “Mišenjka”. Ovako se završilo prvo čudo isceljenja, za koje se ispostavilo da je kasnije toliko dobra učinilo Divejevu. Manturov je postao bespogovorni izvršilac baćuškinih zapovesti. Svi su to znali i gledali na njega kao na samog starca u poslovima obitelji. Sve ovo dogodilo se 1822 godine.