Byzantine Blue

Sestre su kopale ovaj kanal do samog predstavljenja baćuške a pred kraj njegovog života po njegovoj zapovesti ni zimi nisu prestajale da ga kopaju a iz zemlje je vrcala vatra kad su je udarale sekirama. Međutim baćuška Serafim je zabranio da se prestane s radom. “Jednom prilikom je jedna od nas po imenu Marija (Mališeva)”, pričala je starica Ana Aleksejevna, “čiji je red bio da radi noću, spremajući se, izašla nešto iz kelije i vidi, baćuška Serafim je u svom belom seljačkom kaputu počeo da kopa kanal. U strahu a ujedno i u radosti, yaboravivši na sebe, utrčava u keliju i svima nam to priča. Sve mi, koja je na čemu bila, s neopisivm radošću potrčasmo na ono mesto i ugledavši baćušku padosmo pred njegove noge. Ali kada smo ustale nismoga više našle. Samo lopata i motika leže pred nama na iskopanoj zemlji… Tako je sam baćuška videvši naš nemar započeo i kopanje. Onda i mi počesmo da radimo prilježno. I čim smo završile upokoji se naš voljeni baćuška kao da je samo to čekao”. Čudesno je bilo javljanje Serafimovo ali Bogu je sve moguće. Istorija Jevanđelja i Dela apostolskih zna kako su Božijom silom Sveti mogli da se prenose sa mesta na mesto (Jn. 6,19-20, Dap. 8,34-39 )… Tako je još jednom ali potpuno čudesno svoju obitelj posetio divni ugodnig Božji. “To je bilo”, dodaje starica Praskovna Ivanova, “baš onog dana koji je blagoslovio da počnemo da kopamo kanal pred sam praznik Svete Trojice”. “Ovuda su stopce Carice nebeske prošle”, prenosila je reči baćuške njemu bliska sestra Ksenija - crkvenjak, “stopice Carice Nebeske, majčice!”. Tako, eto, sav zadrhti kad ovo govori.

I mirjanim aje takođe zapovedio da ga prizivaju u molitvama u trenucima uninija, nevolje i teskobe ili napada nevidljivih neprijatelja. Jednom se razbolela mlada seljanka Aleksandra Lebedeva, iz sela Jelizarjeva u Ardatovskom srezu. Vrativši se 6tog aprila 1826 godine iz hrama posle praznične službe ona je ručavši izašla sa mužem da se prošeta. Odjednom je, bez ikakvih vidljivih razloga , imala napad posle koga je počela da škrguće zubima, da grize stvari, a zatim je utonila u san. Ovakvi mučni napadi su počeli kasnije da joj se ponavljaju svakodnevno. Lečenje nije pomagalo. Prošlo je više od godinu dana. 11 juna 1827 godine javila joj se u snu stara ženaupalih obraza i zapovedila da ide u Sarov kod oca Serafima. “Onmte očekuje sutra”, rekla je, “i isceliće te”.

“Ko si ti i odakle si?” usudila se da upita bolesnica.

“Ja sam iz Divejevskog sestrinstva, prva tamošnja nastojateljica Agatija”.

Sledećeg dana su je rođaci odvezli do baćuške. On ju je zaista iscelio, a zatim je dodao:

“Idi u Divejevo, na gro sluškinje Božje Agatije, uzmi zemlju i načini na tom mestu metanija koliko možeš; ona te žali i želi ti isceljenje. A kada ti bude teskobno pomoli se Bogu i reci: “Oče Serafime! Pomeni me u molitvi i pomoli se za mene grešnu da ne padnem opet u ovu bolest od protivnika i neprijatelja Božjeg”.

Posle toga bolest je bolesnicu očigledno napustila, s nekakvom hukom. Žena je ozdravila i kasnije je, osim ranije dvoje dece, rodila još četiri sina i ptet kćerki. A baćušku je uvek spominjala u molitvama.