Познао исцељену жену у маси света иако је никад није видео инити знао
Моја мајка је живела у Ростову на дону и тешко оболела после порођаја: наступиле су компликације са тровањем крви. Хитно је из москве позван чувени професор Рејн. Када је он стигао и прегледао болесницу изјавио је да је само чудо може спасти - наука је у овом случају немоћна.
Ја сам са братом био у спаваћој соби у којој су прозори били замрачени тако да дневна светлост не може да продре унутра. Ми прилазимо кревету на коме суво и тешко дише мати са широко отвореним очима али које никог не виде. Нас ставњају на колена приклањају наше главе и на њих стављају мајчину руку. Потом нас изводе. У кући много сродника и познаника о нечему разговарају из угла где је стајала тетка Варја чује се шапат а потом све гласније нама непозната реч Кронштат.
Увече приликом приликом лекарског конзилијума констатовано је да спаса нема и да ће болесница тешко преживети ноћ. После тога отправљен је хитан телеграм оцу Јовану у Кронштат са молбом за помоћ.
Сутрадан изјутра стиже одговор: “Молим се за слушкињу Божју Ану - Јован”
Пред саму зору мати је заспала. Када су је лекари сутрадан прегледали констатовали су да су сви знаци тровања крви исчезли сто сведочи нормална температура и потпуно мирно стање болеснице. Лекари су поштено признали да не схватају шта се то са болесницом догодило. Она је сад ван сваке опасности.
Мајка је убрзо оздравила и њено чудесно оздрављене у нашој Побожној породици објашњавало се само молитвана оца Јована.
После 7-8 месеци по оздрављењу моје мајке пронео се глас да кроз наше место проласи отац Јован. Када је то чула цела наша породица изађе на станицу много пре доласка воза. Али на станици се већ било окупило много света. На перону је била у приправности полиција и жандармерија је поставила кордон да би отац Јован могао несметано да сиђе са воза и пређе у царске просторије (које су му увек стављане на располагање). Али чим је воз стигао маса је навалила и пробила кордонполиције и жандармерије. Настало је гушење. Отац је узео мене и брата наплећа а мајка сестрицу. У томе се из вагона појави свештеник у широкој горњој мантији, са светлим светлим продорним очима и кроз узан коридор упути се ка станичним просторијама. Када је био према нама он је јаким и оштрим гласом замолио гомилу да му направи пролаз. Кад је дошао до нас обратио се мојој мајцикао старој познаници:”Радујем се Ана што си оздравила” Потом је пољубио мајку у чело и благосиљао нас а затим се брзим корацима упутио у царске просторије. Нас суокружили познаници и непознати и почели да се распитају нас када смо и где пре тога видели “баћушку”.
Међутим опет да нагласим да нико од нас дотле није видео оца Јована. Ми смо стајали у густој маси и нико није могао да му укаже на моју мајку. У току минулих месеци он је из свих крајева Русија па и из самог Ростова примио хиљаде телеграма па и да је хтео није могао да запамти наш телеграм нити име мајке а још мање да је у маси од неколико хиљада душа на станици запази препозна и упути јој секао старој познаници. Да додам још и то да је мати била мала растом и просто невидљива у оној маси света (Испричао Павле Николајевич Богданович, генерал - штабни пуковник, који живи у Паризу - објављено у листу “Православнаја Русија”, број 7-8, за 1936 годину - 1, 232,234)