Gospode ime ti je ljubav,
ne odbaci me zabludelog,
Gospode ime ti je sila,
osnaži me jer iznemogavam i padam.
Gospode ime ti je svetlost,
prosvetli dušu moju pomračenu životnim strastima,
Gospode ime ti je mir,
umiti pometenu dušu moju,
Gospode ime ti je milost,
ne prestani da me miluješ.
Blagodarim Te, Gospoge, što si me obdario i počastvovao umom i darom reči, sadavši me kao razumno, slovesno i slobodno biće, autonomno u životu i delovanju, sposobno za uzvišenje svete pomisli i osećanja, biće koje ti neprestano oživljuješ, biće što razume dela Tvoja i ima uzvišeni cilj življenja.
Моја мајка је живела у Ростову на дону и тешко оболела после порођаја: наступиле су компликације са тровањем крви. Хитно је из москве позван чувени професор Рејн. Када је он стигао и прегледао болесницу изјавио је да је само чудо може спасти - наука је у овом случају немоћна.
Ја сам са братом био у спаваћој соби у којој су прозори били замрачени тако да дневна светлост не може да продре унутра. Ми прилазимо кревету на коме суво и тешко дише мати са широко отвореним очима али које никог не виде. Нас ставњају на колена приклањају наше главе и на њих стављају мајчину руку. Потом нас изводе. У кући много сродника и познаника о нечему разговарају из угла где је стајала тетка Варја чује се шапат а потом све гласније нама непозната реч Кронштат.
Увече приликом приликом лекарског конзилијума констатовано је да спаса нема и да ће болесница тешко преживети ноћ. После тога отправљен је хитан телеграм оцу Јовану у Кронштат са молбом за помоћ.
Сутрадан изјутра стиже одговор: “Молим се за слушкињу Божју Ану - Јован”
Пред саму зору мати је заспала. Када су је лекари сутрадан прегледали констатовали су да су сви знаци тровања крви исчезли сто сведочи нормална температура и потпуно мирно стање болеснице. Лекари су поштено признали да не схватају шта се то са болесницом догодило. Она је сад ван сваке опасности.
Мајка је убрзо оздравила и њено чудесно оздрављене у нашој Побожној породици објашњавало се само молитвана оца Јована.
После 7-8 месеци по оздрављењу моје мајке пронео се глас да кроз наше место проласи отац Јован. Када је то чула цела наша породица изађе на станицу много пре доласка воза. Али на станици се већ било окупило много света. На перону је била у приправности полиција и жандармерија је поставила кордон да би отац Јован могао несметано да сиђе са воза и пређе у царске просторије (које су му увек стављане на располагање). Али чим је воз стигао маса је навалила и пробила кордонполиције и жандармерије. Настало је гушење. Отац је узео мене и брата наплећа а мајка сестрицу. У томе се из вагона појави свештеник у широкој горњој мантији, са светлим светлим продорним очима и кроз узан коридор упути се ка станичним просторијама. Када је био према нама он је јаким и оштрим гласом замолио гомилу да му направи пролаз. Кад је дошао до нас обратио се мојој мајцикао старој познаници:”Радујем се Ана што си оздравила” Потом је пољубио мајку у чело и благосиљао нас а затим се брзим корацима упутио у царске просторије. Нас суокружили познаници и непознати и почели да се распитају нас када смо и где пре тога видели “баћушку”.
Међутим опет да нагласим да нико од нас дотле није видео оца Јована. Ми смо стајали у густој маси и нико није могао да му укаже на моју мајку. У току минулих месеци он је из свих крајева Русија па и из самог Ростова примио хиљаде телеграма па и да је хтео није могао да запамти наш телеграм нити име мајке а још мање да је у маси од неколико хиљада душа на станици запази препозна и упути јој секао старој познаници. Да додам још и то да је мати била мала растом и просто невидљива у оној маси света (Испричао Павле Николајевич Богданович, генерал - штабни пуковник, који живи у Паризу - објављено у листу “Православнаја Русија”, број 7-8, за 1936 годину - 1, 232,234)
Године 1898 Софија Ивановна Тумченко, која је живела у Петрограду, умирала је од рака и много патила. Верујући у моћ оца Јована, она га је замолила да дође и олакша јој страдања.
Он дође и, положи своју руку на њену главу, и њој је одмах било боље лакше и страдања се прератила. Отац Јован јој је рекао: “Ти си овде много страдала, али зато ће ти тамо бити добро” (Казивање Помпеја Николајевича Шабељског - II, 209).
Kada ti dodje u glavu lakomislena misao da nabrajaš nekakva dobra dela svoja i brzo nabrajaj svoje grehove, svoja neprekidna i bezbrojna vređanja svedobrog i pravednog Vladike, i naći ćeš da ih je u tebi kao peska u moru, a vrlina u poređenju sa njima kao da ih nema.
Javio se bolesnoj Jevrejki u Harkovu i iscelio je.
1902-e godine srela sam se u vozu sa intelegentnom Jevrjejkom koja je putovala iz Harkova u Kronštat. Na moje pitanja o razlogu tog dalekog putovanja ona mi je ispričala sledeće:
Idem da zahvalim ocu Jovanu Kronštatskom za isceljenje moje kćeri koja je bila na samrti. Profesori su joj prorekli smrt i odbili da leče. Tada milosrdna sestra, videći moj neopisivi užas, predloži da pošaljem telegram ocu Jovanu, on će pomoći. Telegram je odmah bio poslat. Posle nekoliko časova istog dana ja ulazim u sobu bolesnice u našoj kući i na svoje veliko čuđenje spazim pored postelje svoje kćeri pravoslavnog sveštenika, stoji i moli se. Ja sam zbunjena stala kao ukopana. Po završetku molitve sveštenik se okrenuo i ne pogledavši me uputio se vratima. Po izgledu ličio je na oca Jovana Kronštatskog ćiju sam sliku videla kod milosrdne sestre. Ja sam sa poštovanje pošla za njim da ga ispratim. Ali kada sam izašla u predsoblje, tamo nije bilo nikog, pa ni u dvorištu. Ja sam pitala poslugu koga su pustili iznutra ili iz kuće napolje, ali sam dobila odgovor da niko u kuću nije ušao niti iz nje izašao.
A kđi moja počela se odmah oporavljati i na čuđenje lekara i svih ukućana, sasvim ozdravila.
Ja sam Jevrejka, ali ide u Kronštat da odslužim zahvalni moleban, zahvalim Baćuški i priložim svoju žrtvu za njegove dobrotvorne potrebe (isrpičala Luteranka, udovica pravoslavnog inženjera iz Poltave - preštamšano iz lista: “Pravoslavnija Karpatskaja Rus” - broj 1, od 6 januara 1933, II 175-176.