Byzantine Blue

U današnje vreme čovekčesto oseća tugu, očajanje, tromost, lenjost,čamotinju i sva ostala satanska stanja. Tuguje, plače, melanholičan je, ne obraća pažnju na svoju porodicu, troši grdan novac na psihoanalitičare i lekove. Sve ovo ljudi nazivaju nesigurnošću. Naša religija veruje da su ovo iskušenja od nečastivog.

Bol je duševna sila koju je Bog usadio u nas, a čiji je cilj da donese dobro,ljubav, radost, molitvu. Umesto ovog đavo uspeva da ovu duhovnu silu odvoji od duhovne baterije naše duše i da je koristi na zlo, što će reći da izaziva depresiju,da dušu dovodi do tromosti i čamotinje. On muči čoveka, porobljava ga i čini da se on duševno razboli.

Tu postoji jedna tajna treba da pretvorite satansko dejstvo u dobro dejstvo. To je težak posao i za njeg aje potrebna izvesna priprema. Ta priprema jeste smirenje. Smirenjem privlačite blagodat Božiju. Predajete se ljubavi Božjoj, bogosluženju, molitvi. Ali i kada činite sve ovo ništa nećete postići ako niste stekli smirenje. Sva rđava osećanja: nesigrnost, gubitak nade, razočarenje - koja teže da ovladaju dušom, nestaju zahvaljujući smirenju. Ko nema smirenje, nego je sebičan, ne dopušta da osporiš njegovu volju, da ga opomeneš ili posavetuješ. Odmah se ražalosti, nervira, buntuje, reaguje žustro i prepušta se depresiji.

Ovakvo stanje leči se blagodaću Božjom. Duša treba da se usmeri ka blagodati Božjoj. Do isceljenja će dpći ako ona sa čežnjom zavoli Boga. Mnogi koji su za našu Crkvu sveti pretvorili su depresiju u radost kroz ljubav prema Hristu. U stvari oni su svu svoju duševnu silu, koju je đavo hteo da satre u njima, predavali Bogu i tako je pretvorili u radost i veselje. Molitva i bogoslužennje postepeno pretvaraju depresiju u radost budući da blagodat Božija deluje na dušu. Ovde je potrebno da imaš snage da dobiješ blagodat Božiju, koja će ti pomoći da se sjediniš sa Bogom.

Potrebna je veština. Kada se predaš Bogu i postaneš jedno sa njim, zaboravićeš zlog duha koji te je vukao otpozadi pa će on prezren pobeći. U nastavku što se više budeš posvećivao Duhu Božjem to ćeš manje gledati za sobom pa nećeš nmi videti onog koji te vuče natrag. Kada te privuče blagodat onda se sjedinjuješ sa Bogom. A kada se sjediniš sa Bogom o predaš njemu onda sve drugo nestaje. Ti sve drugo zaboravljaš i spasavaš se. Velika veština i umetnost ili velika tajna - kako se izbaviti od depresije i svega negatvnog - sastoji se u tome da se predaš ljubavi Božijoj.

Depresivnom čoveku može da pomogne rad kao i interesovanje za život. Bašta, bilje, cveće, drveće, priroda, šetnja u prirodi, pešačenje - sve to pomaže čoveku da se aktivira i da se u njemu probude druga interesovanja. Sve to utiče kao lek. Bavljenje umetnošću, muzikom ili nečim drugim, takođe veoma dobro utiče. Ali ja poseban značaj pridajem interesovanjem za Crkvu, za bogosluženje, za ozučavanje Svetog pisma. Izučavajući reč Božiju, čovek se isceljuje a da to i ne primećuje.

Ispričaću vam o jednoj devojci koja je došla ka meni ubogome. Patila je od užasne depresije. Lekovi joj ništa nisu pomogli. Sve je zapustila - i posao i kuću i sve svoje preokupacije. Ja sam joj rekao ono što znam . Govorio sam joj o ljubavi Hristovoj koja osvaja dušu , jer je blagodat Božija ispunjava i menja. Objašnjavao sam joj da je demonska ona sila koja obuzima dušu i pretvara duševnu snagu u depresiju, savlađuje je, muči i upropašćuje. Savetovao sam je da se bavi raznim delatnostima, kao na primer, muzikom, koja joj se nekada sviđala. Više sam joj međutim naglasio značaj obraćanja Hristu i ljubavi prema Hristu. Jos sam joj rekao da u našoj Crkvi postoji terapija ljubavlju prema Bogu i molitvom, ali ljubavlju i molitvom koje su plod iskrene čežnje. To je tajna terapije. Tako to smatra naša Crkva.

Kao što vam rekoh, dar prozorljivosti nikada nisam poželeo, pa ni tada kada sam ga dobio, nisam pokušao da idem napred, odnosno da ga negujem. Nisam mu pridavao pažnju niti sam ga ikad od Boga tražio niti sada tražim da mi nešto otkrije, jer mislim da bi to bilo suprotno Njegovoj volji. No posle događaja sa starcem Dimom potpuno sam se izmenio. Moj život je sav postao radost i veselje. Živeo sam medju zvezdama, u beskraju, na nebu. Ranije nisam bio takav.

Otkako sam osetio blagodat Božju, svi su se moji darovi umnožili. Postao sam inteligentan. Naučio sam Trojičine kanone, kanon Gospodu Isusu Hristu, druge kanone. Čim bi bili pročitani ili otpevani u Crkvi, ja bih ih nauči napamet. Psaltir sam govorio naizust. Uz to sam pazio na određene psalme čije su reči zvučale slično da ih nepobrkam jedan sa drugim. Zaista sam se se izmenio. Mnogo štošta sam “video” ali nisam o tome govorio. Nisam naime imao pravo da o tome govorim. Nisam imao unutrašnju “izvesnost” da o tome govorim. Sve sam video, na sve sam pazio, sve sam znao. Od radosti kao da nisam više koračao po zemlji. Tada mi se otvorili i čulo mirise pa sam osećao sve mirise. Otvorile su mi se oći, otvorile su mi se i uši .Sve sam razaznavao izdaleka. Životinje, ptice, sve sam ih razlikovao. Po cvrkutu sam razaznavao da li je u pitanju kos, ili vrabac, ili je zeba, ili slavuj ili carić ili drozd. Sve sam ptičiće razlikovao po njihovom glasu. Noću pred svanuće sa radošću sam pratio “slavujsku koncert” ili “koncert drozdova” i sve drugo…

Postao sam drugi čovek, nov, drugačiji. Šta god bih video, pretvarao sam u molitvu. Sve sam primenjivao na samoga sebe. Pitao sam se: “Žašto ptica peva i slavi tvorca?” Želeo sam da to i ja činim. Tako sam razmišljao o cveću. Cveće sam razlikovao po mirisu a njegov miomir osećao sam sa daljine od pola sata hoda. Raspoznavao sam trave, drveće, vode, stene. Aaa! Sa stenama sam razgovarao. Čega se sve one nisu nagledale! Postavljao sam im pitanja, a one su mi pričale o tajnama Kavsokalivije. Ja sam slušao sa uzbuđenjem i umilenjem. Sve sam sagledavao blagodaću Božjom. Gledao sam ali nisam govorio. Često sam odlazio u šumu. Veoma me je oduševljavalo da koraćam posred kamenja, između malog i velikog drveća.

U četiri zazvoniše zvona. Čim ječuo zvona, starac Dima načini nekoliko metanija i prestane da se moli. Sede na jednu kamenu klupicu - mislim da je ta klupica bila izidana u pritvoru crkve. Uto dodje Makaruda - tako su od milošte zvali oca Makarija. Ovaj je bio hitar i veoma ljubazan. Bio je anđelče. Kako je samo lepo palio kandila! Kako je, ope, lepo palio sveće na polijelu! A posle, kako ih je jednu po jednu lepo gasio! Pa kako je lepo cinio metanije! Tražio bi oproštaj i zdesna i sleva, pa bi potom uzeo u ruke knjige i počeo da vrši službu kanonmonarha. (Kanonmonarh je u manastirima monah koji je zadužen za tačnost i lepotu svetih bogosluženja, u svetu bi se reklo: ceremonijal - majstor,Prim. Prev.) O-o-o! Kako sam ga voleo! A i zasluživao je, jer je nanjemu bila blagodat Božja.

Udje, dakle, Makarije zvani Makaruda u ladju hrama. Za njim otvori vrata i starac dima, pa udje i on. Malo zastade da se smesti i u svojoj stasidiji za bogosluženje, uveren da ga niko nije video. I ja se provukoh izašavši iz senke stepeništa, pa krišom i plašljivo udjoh u ladju crkve. Odoh napred i celivah ikonu Svete Trojice. Potom se vratim i stanem sa strane. Na poziv: Sa strahom Božjim, verom i ljubavlju pristupite, mnogi od otaca se pričestiše. Načinim, i ja metaniju i pričestim se. Od trenutka kada sam se pričestio, na mene je sišla blagodat u velikom izobilju. Oseti sam oduševljenje,

Posle bogosluženja udaljio sam se sam u šumu, ispunje radošću i veseljem. Bio sam kao u nekom bunilu. Umno sam u sebi ponavljao molitve blagodarenja posle Pričešća dok sam išao ka našoj kolibi. Sa žarom sam trčao kroz šumu, skakao sam od radosti. U oduševljenju sam širio ruke i uzvikivao: “Slava ti, Boooooože! Slava Ti, Bože!” Da, ruke su mi bile kao skamenjene, kao okoštale, kao drvo, i, tako raširene zajedno zajedno sa mojim telom tvorile su znak krsta. Glava mi je bila uzdignuta ka nebu. Ledja ukočena, a i ruke ispružene ka nebu. U prsima, u predelu srca, osećao sam kao da će mi srce iskočiti. Ovo što vam govorim, sušta je istina. To sam doživeo. Koliko sam vremena ostao u tom stanju, ne znam. kada sam došao k sebi, u istom tom stanju, spustim ruke i ćutke, sa suzama u očima, nastavim put.

Stigoh do kelije. Nisam ništa uzreo u usta, kako mi je inače bio običaj. Nisam mogao ni da govorim. Otišam sam u crkvu, ali ovog puta nisam pojao kao što sam imao običaj da pevam razne umilne tropare i stihire. Seo sam u stasidiju i izgovarao: “Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me!” U onom ranijem stanju ostao sam sam i dalje, ali sam sada bio mirniji. Gušio sam se od uzbudjenja. Navrle su mi obilne suze. One su mi slobodno tekle iz očiju, same. Ja to nisam želeo, ali bio sam u uzbudjenju zbog posete Božje. Suze iz mojih očiju nisu se zaustavile sve do večeri. Nisam mogao ni da pevam, ni da mislim, ni da govorim. Da je ikoga bilo u mojoj blizini, ne bih se s njim razgovarao. Udaljio bih se da budem sam.

Jedno je sigurno: starac Dima je preneo na mene blagodatni dar molitve i prozorljivosti, i to onda dok se moliio u narteksu crkve svete Trojice u sabornom hramu Kavsokalivije. To što mi se desilo, nikada pre nisam ni slutio, niti ikada zaželeo, niti očekivao. Starci mi nikada nisu govorili o blagodatnim darovima. Takvo su predanje imali. Nisu me poučavali rečima. Poučavali su me samo svojim držanjem. Čitajući žitija svetih i prepodobnih ljudi, sagledavao sam blagodatne darove koje im je Bog davao. Sveti Oci nisu ništa iznudjivali. Nisu tražili znamenjenja, nisu tražili blagodante darove. ja, verujte, nikad nisam rekao u sebi da treba da dobijem neki blagodatni dar od Boga. Nikad nisam ni pomislio na to. I upravo to o čemu nikad nisam ni pomislio iznenada se pojavilo, a ja nikad nisam obratio pažnju na to.

Negde posle podne istoga dana izašao sam iz crkvice, seo na kamenu klupicu i gledao prema moru. Približavalo se vreme kada su se moji starci obično vraćali. Ja sam pogledao ne bi li ih ugledao kad se pojave. Tada ih stvarno smotrim kako silaze niz neke mermerne stepenice. Ali to mesto je bilo negde dalekoč u samoj stvari, nije trebalo dan prirodan način da vidim to mesto. Ja sam ih zapravo gledao blagodaću Božjom. Oduševio sam se. Prvi put u životu dešavalo mi se tako nešto. Pojurim napolje, potrčim, stignem pred njih i uzmem im bisage.

- Kako si znao da dolazimo? - pita me starac.
Ja ne odgovorih. Ali kada smo stigli u keliju,pridjem velikom starcu, ocu Pantolomeju, krišom, da ne vidi pop Joanakije, pa mu kažem:

- Starče, ne znam kako da ti objasnim. Dok ste bili još iza brda, ja sam vas video pod teretom, pa sam potrčao. Brdo je bilo kao od stakla.

- Dobro, dobro - odgovori starac. - ne obraćaj pažnju na to niti ikome govori o tome, jer nečastivi motri.

Jedno vreme sluzbovao sam kao paroh u nekom selu na Eviji. Od mnogih tamnosnjih dozivljaja ispricacu vam samo jedan. Jedanout u crkvu, u kojoj sam sluzio kao paroh, dodje neka zena na magaretu. Cim me ugleda, sidje, pridje mi, pa ce reci:

- Oce dete mi je bolesno.

- Sta mu je?

- Prestao je da govori.

- Da li je to odavno?

- Jeste, uopste ne govori.

To je bio decko od otprilike osamnaest godina. Uzmem ti ja epitrahilj i sidjem sa njom u selo. Dodjemo do njene kuce. Vidim momcica - stvarno ne govori. Kazem ja njoj:

- Dodji da ivrsimo vodoosvecenje!

Ona donese jednu stolicu i na nju metnu ciniju sa vodom i peskir. Ja poceh da citam molitve vodoosvecenja. Momak stoji i cuti. Zavrsim ja, dakle vodoosvecenje i pocnem da kropim unaokolo, pojuci: “Spasi, Gospode, narod Tvoj…” Kada sam krstom i bosiljkom dotakao njegovo celo, on progovori:

- Mnogo ti hvala!

Taj momak me je potom mnogo zavoleo. Kasnije sam mu, kada se ozenio, krstio dete, a on mu je dao ime Porfirije. Posle toga dodje k meni i rece:

- Dao sam mu tvoje ime.

Pitam ga ja:

- Jesi li me pitao za to?

- Ja tebe volim - odgovori on - i zato sam hteo da mu dam tvoje ime.

Cujte jos i ovo sto mi se desilo na Eviji. Dodje i nadje me neka gospodja zajedno sa svojom kceri. Kci joj je bila nema. Majka mi kaze:

- Oce, imam veliku nevolju sa svojom kceri. Vec mesec dana ne govori.

Ja je pitam:

- Kako joj se to desilo?

- Zavezali smo bili nasu kozunegde u potoku. Tamo je bilo mnogo divljih jagoda. Moja kci je posla da dovede kozu otuda - bila je noc. Kada se vratila, bila je nema.

Otidem ja i izvrsim vodoosvecenje. Majka je, dodajem, bila popadija. Pitam je ja:

- Kom so popu popadija?

Ona odgovori:

- Popadija sam iz tog i tog sela…

- A, pa tebi je muz pop Hristo?

- Jeste, oce.

Ja do kraja izvrsim vodoosvecenje, a cerkica ovog svestenika blagodacu Bozjom ozdravi.

Gospode Isuse Hriste, sine Boziji, pomiluj me gresnog.