Byzantine Blue

Једном је отац Серафим цепао дрва у шуми. Код њега су дошла три непозната сељака и почела да траже новац:
“Код тебе долазе мирјани и доносе новац!”
“Ни од кога ја ништа не узимам”, одговори старац.
Али они неповероваше и нападоше га. Отац је поседовао велику телесну снагу, а осим тога имао је секиру и могао је да се брани. Ова мисао је како је касније причао чак и севнула у његовој глави, али се одмах сетио речи Спаситеља: “Сви који се маше за нож од ножа ће погинути.” (Мт. 26:52). И свети подвижник је мирно спустио секиру и рекао: “Радите што желите”. Тада један од разбојника подиже његову секиру и ушицама удари пустињака по глави. Из уста и ушију Оца Серафима потече крв и он без свести паде на земљу. Међутим, злочинци су наставили да га бију и одвукли су га до келије., надајући се да ће се тамо освестити и сам показати где је новац. На трему су му везали руке и ноге и почели да прегледају пустињску колибицу; чак су и пећ разбили, поломили су под али ништа нису нашли. Одједном их обузе страх и они побегоше уплашени. Отац Серафим се освестио и са напором одвезао. Пре свега се заблагодарио Богу за то што се удостојио да пострада невино и помолио да се злочинцима буде опроштено. Следећег дана је са необичним напором дошао до манастира. Литургија је била у току. Братија се уплашила због страшног изгледа преподобног: одећа и власи на глави били су у крви и прашини, лице и руке у ранама, у његовим ушима и устима се запекла крв. Неки зуби су му били избијени. На питање монаха отац Серафим је ћутао. А после богослужења све је открио оцу Исаији и духовнику обитељи. задржали су га у манастиру. Осам дана и ноћи болесник је неиздрживо патио, не узимајући ни храну ни пиће и без сна.
Отац настојатељ, је плашећи се за његов живот, послао у Азрамас по медицинску помоћ, дошла су три лекара и три болничара. Прегледавши страдалника нашли су следеће: глава му је била поломљена, ребра сломљена, груди изубијане, на телу је имао још неколико смртних рана. Чудили су се као је човек могао после овог још да остане у животу? Од почетка прегледа отац Серафим је био при свести, али је на крају пао у несвест и удостојио се дивног виђења.
С десне стране постеље пришла му је Пресвета Богородица поново са апостолима Петром и Јованом, као и приликом прве посете. Указавши прстом десне руке на болесника, окренула се на страну на којој су стајали лекари и изговорила је: “зашто се трудите?”. Затим је погледала оца Серафима и поново је апостолима рекла некадашње речи: “Овај је од нашега рода”.
Виђење је престало. У то време је ушао отац настојатељ. Лекари су му предложили да “пусте крв” болеснику, оперу ране алкохолом и залепе фластере. Међутим баћушка је све то одбио, препуштајући се вољи Божијој и Пресвете Богомајке.
И одједном је светог Серафима испунила необичнма радост која је трајала око четири сата. Пред вече је неочекивано за све устао из кревета, а после осам је замолио да му дају хлеб и кисели купус и поткрепио се. И постепено је почео да се опоравља. Међутим трагови батина остали су на њему целог живота; и раније је пошто је приликом сечења дрвећа стално био повијен, постао погрбљен, а сад је био већ сасвим погнут. И од тад је отац Серафим ишао помажући се секирицом или мотиком.
Подвижник је пет месеци провео у обитељи. Отац Исаија и братија су му саветовали да остане ту за стално. али је свети Серафим измолио благослов да се врати у омиљену осамљеност. Убро после тога злочинци су пронађени, испоставило се да су то кметови из села Кременог, Ардатовског среза. хтели су да им суде али је отац Серафим када је сазнао за то преклињао њиховог велепоседника Татишчева и оца Исаију да опросте преступницима.
“У супротном случају” изјавио је настојатељу ” напустићу Саровску обитељ и отићи на друго место”.
Његова молба је испуњена али је сам Бог казнио злочинце, изгореле су им куће. Они су тад дошли до преподобног и кајали се у сузама, молећи за његов оптроштај и молитве.
Отац Серафим је опростио и поново почео свој пустињачки живот.

Сестра Марија Иларионовна је тридесет недеља лежала и кревету патећи од неиздрживе главобоље; од тога је тринаест недеља била потпуно глува. Молила се разним Светима, призивала је и Оца Серафима. Али се болест само појачавала. На крају је потпуно изнемогла душом и телом и препустила се вољи Божијој.
“Једном не сећам се који је дан био, глува и слаба, дубоко уздишући, излила сам вреле сузе”, причала је она касније. “Одједном видим да је у келији у којој сам лежала постало светло. Улази баћушка Серафим и каже: “Па ето, мати, сузе и јецаји твоји примораше ме да дођем код тебе: болесна си и у ничему не налазиш утеху, зато сам и дошао”.
“Ах, баћушка, оче наш, јеси ли то ти?” А он каже:
“Прекрсти се и кажи три пута: у име Оца, и Сина, и Светох Духа!”
“Баћушка од слабости не могу ни руке да подигнем”, кажем му, “не владам њима!”.
Онда он узме обема рукама моју болесну главу, подиже је мало и закрсти.
“Па ето мати “, каже, “лично сам ради тебе ради и дошао, да те исцелим. Главици ће бити лакше, али неће потпуно оздравити”.
“Па, како, баћушка” кажем, “немој тако исцели до краја”.
А он одговори:
“Не, мати, није нам на корист. Ипак ће мало болети”.
После овог јављања постало ми је осетно боље: глава је прошла али ме је ипак понекад болела.

Nisu manje mnogobrojna ni cuda isceljenja bolesnika. Prvo ovakvo blagodatno isceljenje, po svedocanstvu samog Oca Serafima, dogodilo se sa njegovim miljenikom i bespogovornim sledbenikom “Misenjkom” Mihailom Vasiljevicem Manturovom. Dok je bio na vojnoj sluzbi u Litvaniji on se ocigledno razboleo i zato se vratio kuci u Niznje-Novgorskuju guberniju, u svoje selo Nicu, na cetrdeset vrsta od Sarova, i poceo da se leci kod doktora. Ali bolest ne samo što nije prolazila već je počela da poprima ozbiljne razmere: iz nogu su već počele da ispadaju kosti.

Naslušavši se kazivanja o Sarovskom podvižniku Manturov je odlučio da se uputi kod njega za pomoć.S velikim naporom kmetovu su ga uveli na trem kod starčeve kelije. Baćuška je izašao i milostivo upitao:
- “Što si došao? Da vidiš ubogog Serafima?”
Ali Manturov pade ispred njega sa suzama i poče da ga moli da ga isceli od neizlečive bolesti.
Tada ga baćuška sa najživljim saučešćem i očinskom ljubavlju tri puta upita:
- “Veruješ li u Boga?”
I dobivči trikratni nedvosmismisleni odgovor o iskrenoj i bezuslovnoj veri u Boga, Sveti Serafim je rekao:
- “Radosti moja, ako tako veruješ, veruj i u to da je od Boga sve moguće onome ko veruje, a ja ću se,ubogi Serafim, pomoliti.”
Posle toga baćuška je Manturova stavio da sedne u blizini kovčega, koji je stajao na njegovom tremu a sam se udaljio u keliju. Malo kasnije izašao je sa uljem u rukama i naredio bolesniku da obnaži noge. Zatim je obuo na njih čarape od kudeljnog sukna koje su mu na poklon doneli posetioci - seljaci, izneo je iz kelije mnoštvo dvopeka, sipao ga u skute kaputa Mihaila Vasiljevića, a zatim je naredio da sa bremenom ide u gostionicu. Manturov je ustao i krenuo sa strahom, ali potpuno čvrsto i nije osećao više nikakav bol. Zapanjen i obradovan čudom, okrenuo se prema baćuški i ponovo se bacivši pred njegove noge, s oduševljenjem počeo da ih celiva, blagodareći za isceljenje. Medjutim veliki starac je, podigavši ga sa zemlje, strogo rekao:
- “Zar je Serafivomo da umrtvljuje i oživljuje, da spušta u pakao i podiže (1. Car. 2,6)?” Šta ti je bačuška! To pripada samo Gospodu Koji čini volju onima koji Ga se boje (Ps. 144,16)! Zablagodari Gospodu Svemogućem i Prečistoj Materi Njegovoj!”
Sa ovim rečima starac je ispratio isceljenog a Manturov se sa radošću vratio a svoje imanje kod supruge Ane Mihajlovne i svoje sestre, devojke Jelene Vasiljevne. Poradovali su se, poradovali su se svi zajedno a onda su počeli da zaboravljaju i na bolest i na isceljenje. Ali odjednom se Vasiljev Mihajlovič seti ozapovesti Oca Serafima da “blagodari Bogu i Prečistoj “… A do sada nije ni pomislio na to od radosti i zaboravnosti.

Uznemiren sponovo se spremio da ide kod baćuške. Dočekavši Otac Serafim je odmah progovorio:
- “Radosti moja! A obećali smo da ćemo zablagodariti Gospodu što nam je vratio život!”
- “Ne znam baćuška čime i kako?” - zapanjen prozorljivošću odgovorio je Manturov. - “Šta zapovedate?”
Tada ga sveti starac pogleda izuzetno pronicljivim pogledom, kao da u trenu vidi svu budućnost, i veselo reče:
- “Evo, radosti moja: sve šta god imaš, daj Gospodu i uzmi na sebe dobrovoljno siromaštvo!”
Manturov ovo nije očekivao… I uznemirio se… Setio se jevandjeljskog bogatog mladića (Mt. 19, 20-22)… Pala mu je na pamet i mlada žena, pa još luteranka. Sestra bez miraza, koja je razmišljala o bogatoj udaji… Kako da žive?.. I u zbunjenosti i nedoumici Mihail Vasiljevič nije znao šta da odgovori svom dobročinitelju, a tačnije Samom Bogu!”
Prozoljivi starac je pročitao sve ove njegove misli i sam je prekinuo ćutanje ispunjeno nedoumicom: “Ostavi sve, i ne brini se o onome o čemu razmišljaš: Gospod te neće ostaviti ni u ovom životu, ni u budućem. Bogat nećeš biti, a hleb nasušni ćeš uvek imati”.
Vatrene duše i jake vere , odlučan bivši vojnik, Manturov se odjednom promenio i, zavolevši baćušku svim svojim srcem, rekao je odlučno:
- “Saglasan sam, baćuška! Šta ćete mi blagosloviti da učinim?”
Ali mudri otac želeći da ispita vatrenog poslušanika, odgovori:
- “A evo, radosti moja, pomolimo se; i kazaću ti kako me Bog pouči!”
Na ovome su se rastali tom prilikom. Medjutim blagodat Božija ih je već vezala za ceo život u delu izgradnje ženske Divejevske obitelji. Ubrzo je, po blagoslovu baćuške, Manturov pustio na slobodu svoje kmetove, prodao imanje u Nuči, kupio malu parcelu od 15 hektara u Divejevu i preselio se bliže svom starcu… Poznanici su mu se smejali kao čoveku koji je izgubio razum; dugo je roptala žena, koja kao luteranka uopšte nije bila sklona podvizima i oskudici, ali kad se jednom odlučio, Mihail Vasiljevič se bespogovornim poslušanjem prepustio volji svetog starca, a sve ostalo je trpeo bez roptanja, smireno, ćutke i čak dobrodušno. Posebno je teško bilo sa ženom.
“Dešavalo se da govorim”, sama je kasnije zapisala Ana Mihajlovna, “pa može se poštovati starac, može se voleti i može mu se verovati; ali ne do te mere! A Mihail Vasiljevič samo tako sluša, uzdiše i ćuti. Mene je to još više nerviralo. Tako eto, jednom, kada smo zimi došli već do toga da nemamo čime da osvetlimo sobe, a večeri su duge, teskobne, mračne, ja sam se razljutila, počela sam da gundjam i rasplakala sa se nezadrživo. Prvo sam počela da negodujem protiv Mihaila Vasiljeviča, zatim - protiv samog baćuške Oca Serafima, počela sam da ropćem i da se žalim na svoju gorku sudbinu. A Mihail Vasiljevič samo ćuti i uzdiše… Odjednom čujem neki tresak. Gledam: Gospode! Obuzeše me strah i užas! Plašim se da gledam i ne verujem svojim očima: prazno, bez ulja kandilo ispred ikona odjednom je bilo obasjano belom vatricom i napunilo se uljem… Tada  me obliše suze, jecala sam i stalno ponavljala: “Baćuška Serafime! Ugodniče Božji! Oprosti mi, Hrista radi, kukavnoj, gundjalici, nedostojnoj; neću nikad više!…” I sad” završava ona, “ne mogu toga da se setim bez straha. Od tada nisam nikad više dozvoljavala sebi da ropćem: i ma kako teško da mi je bilo, sve sam trpela.”.
Kasnije je primila pravoslavlje i živela u tajnom postrigu u Divejevu. A Mihail Vasiljevič se do kraja prepustio baćuški i postao je njegov najverniji poslušnik i omiljeni prijatelj. Upravo zato ga je otac Serafim nazivao nežnim imenom “Mišenjka”. Ovako se završilo prvo čudo isceljenja, za koje se ispostavilo da je kasnije toliko dobra učinilo Divejevu. Manturov je postao bespogovorni izvršilac baćuškinih zapovesti. Svi su to znali i gledali na njega kao na samog starca u poslovima obitelji. Sve ovo dogodilo se 1822 godine.

Sestre su kopale ovaj kanal do samog predstavljenja baćuške a pred kraj njegovog života po njegovoj zapovesti ni zimi nisu prestajale da ga kopaju a iz zemlje je vrcala vatra kad su je udarale sekirama. Međutim baćuška Serafim je zabranio da se prestane s radom. “Jednom prilikom je jedna od nas po imenu Marija (Mališeva)”, pričala je starica Ana Aleksejevna, “čiji je red bio da radi noću, spremajući se, izašla nešto iz kelije i vidi, baćuška Serafim je u svom belom seljačkom kaputu počeo da kopa kanal. U strahu a ujedno i u radosti, yaboravivši na sebe, utrčava u keliju i svima nam to priča. Sve mi, koja je na čemu bila, s neopisivm radošću potrčasmo na ono mesto i ugledavši baćušku padosmo pred njegove noge. Ali kada smo ustale nismoga više našle. Samo lopata i motika leže pred nama na iskopanoj zemlji… Tako je sam baćuška videvši naš nemar započeo i kopanje. Onda i mi počesmo da radimo prilježno. I čim smo završile upokoji se naš voljeni baćuška kao da je samo to čekao”. Čudesno je bilo javljanje Serafimovo ali Bogu je sve moguće. Istorija Jevanđelja i Dela apostolskih zna kako su Božijom silom Sveti mogli da se prenose sa mesta na mesto (Jn. 6,19-20, Dap. 8,34-39 )… Tako je još jednom ali potpuno čudesno svoju obitelj posetio divni ugodnig Božji. “To je bilo”, dodaje starica Praskovna Ivanova, “baš onog dana koji je blagoslovio da počnemo da kopamo kanal pred sam praznik Svete Trojice”. “Ovuda su stopce Carice nebeske prošle”, prenosila je reči baćuške njemu bliska sestra Ksenija - crkvenjak, “stopice Carice Nebeske, majčice!”. Tako, eto, sav zadrhti kad ovo govori.

I mirjanim aje takođe zapovedio da ga prizivaju u molitvama u trenucima uninija, nevolje i teskobe ili napada nevidljivih neprijatelja. Jednom se razbolela mlada seljanka Aleksandra Lebedeva, iz sela Jelizarjeva u Ardatovskom srezu. Vrativši se 6tog aprila 1826 godine iz hrama posle praznične službe ona je ručavši izašla sa mužem da se prošeta. Odjednom je, bez ikakvih vidljivih razloga , imala napad posle koga je počela da škrguće zubima, da grize stvari, a zatim je utonila u san. Ovakvi mučni napadi su počeli kasnije da joj se ponavljaju svakodnevno. Lečenje nije pomagalo. Prošlo je više od godinu dana. 11 juna 1827 godine javila joj se u snu stara ženaupalih obraza i zapovedila da ide u Sarov kod oca Serafima. “Onmte očekuje sutra”, rekla je, “i isceliće te”.

“Ko si ti i odakle si?” usudila se da upita bolesnica.

“Ja sam iz Divejevskog sestrinstva, prva tamošnja nastojateljica Agatija”.

Sledećeg dana su je rođaci odvezli do baćuške. On ju je zaista iscelio, a zatim je dodao:

“Idi u Divejevo, na gro sluškinje Božje Agatije, uzmi zemlju i načini na tom mestu metanija koliko možeš; ona te žali i želi ti isceljenje. A kada ti bude teskobno pomoli se Bogu i reci: “Oče Serafime! Pomeni me u molitvi i pomoli se za mene grešnu da ne padnem opet u ovu bolest od protivnika i neprijatelja Božjeg”.

Posle toga bolest je bolesnicu očigledno napustila, s nekakvom hukom. Žena je ozdravila i kasnije je, osim ranije dvoje dece, rodila još četiri sina i ptet kćerki. A baćušku je uvek spominjala u molitvama.