Byzantine Blue

У Ремету дође код нас један учен човек, професор математике, и донесе манастиру на дар леп прилог. Одлучио вели да се замонаши. ми га лепо примисмо а мени је био посебно драг и дружисмо се искрено. Једног дана покупи своје ствари и оде из манастира.

Ја сам дуго туговао за њим. Било ми је жао што изгубих пријатеља. Због слабости своје ја се никад не јављам на телефон, али једном како није било никог зазвони телефон и ја се јавим и чујем глас:”немој бити тужан ни жалостан што је професор отишао из манастира. Мајка Божија га је отерала из манастира” Питам ја “Ко сте ви?” Међутим веза се прекинула.

Доктор Рус, имигрант, био је запослено у Чачанској болници. Упознао сам се са њим и он ми је испричао овај случај.

Једне ноћи би осам дежуран када закуца неко на врата. Уђе отац са тешко болесним сином. ја га положим на болнички сто али дијагнозу нисам могао да утврдим. Питам оца

- “Да ли је син би озапослен?”.

- “Јестеу државној ергели коња”

- “јел црко коњ од те болести?”

- “Јесте”

Прегледам књигу - у књизи постоји та болест али лека нема. Кажем оцу да у књизи стоји да од хиљаду случајева једном пређе болест са коња на човека. И кажем да лека нема. Он паде у несвест. Ја га повратим изгрдим што је малодушан и пошаљем кући.

Љут на себе што не могу да му помогнем, седнем за сто и задремам. У сну видим седог старца у белом мантилу. Лупи ме по рамену и каже:

- “Шта чекаш, дете ти умире!”

- “Нема лека, пише у књизи”

- “Како нема дај му инекцију”

Утом наилази болнича који ме трже из сна и рече:

-”Госн докторе дете умире!”

- “Донеси ми брзо шприц”

Ја саставим лек и лично му дам инекцију. Седнем му крај главе. Он се смирио а ја му дам још једну инекцију. Он заспи и ја одем.

Ујутру устаде здрав. Дошао му отац:

-”Ево ти здравог сина”

- “Како да вам се одужим”

- “Немој се мени одуживати. а ту болест нема лека, Бог га је излечио! Иди и Цркви дај прилог”

- “”

За време окупације пођем у Београд послом. И задеси ме на улици полицијски час. Одем код једне госпође, рођене сестре неког свештеника и останем код ње. Седимо увече и разговарамо.

- Имам јединицу кћерку која се тешко разболела и сталнмо лежу у кревету. Чекам да ми дете умре. Спремила сам све што ми треба за смрт. У том уђе у собу Света Петка и каже: “Неће ти дете умрети, пости средом и петком и плаи кандила, стално да горе. ” И нестаде је. Ја брзо скочим из кревета, одем у цркву, упалим свећу и помолим се Богу. Купим кандило и све што треба. Када сам дошла кући дете здраво.

После се ћерка удала за амбасадора. Муж жене код које сам одсео наставља:

- Ја сам по професији авијатичар. Мој колега и ја смо возили два путничка авиона. На путу преко Далмације ухватион нас је страшан циклон. Колега није могао да одржи авион пао је и сви су погинули. Ја сам имао око врата иконицу Свете Петке и завапио:”Боже и Свето Петко, помози ми!” Одједним испред мене се стоври ливада и ја атерирам.

Gospode Isuse Hriste, sine Boziji, pomiluj me gresnog.