Byzantine Blue

Москва је 1942. године гладовала. Утишала се. Замрла. На улицама нема никога, снег до до колена. Мрачно. Тешко нам је било са мајком. Начелник канцеларије ми је предложио да отпутујем заједно са економом у команду у Рјазан, с тим да тамо нешто разменим за намирнице. Одбила сам: “не умем, не смем, бојим се.” Матушка је пак говорила: “Иди, иди, не бој се, све ћеш урадити како треба и на крилима Божијим ћеш се вратити кући! Ја ћу се за тебе молити.” И пошли смо. У Рјзању нисмо успели ништа да разменимо. Отишли смо смо у град Рјажск, па тако из села у село, удаљили смо се од град 25 километара. Успели смо да разменимо наше ствари за намирнице. Натоварили смо на санке, око пет пуда били смо доста далеко од проходног пута. Решили смо да идемо пречицом около брежуљака, јаруга. Време хладно мартовско. Устали смо рано изјутра и по замрзнутом снегу пошли. Прешли смо три километара. Сунце је почело да греје све јаче, снег као шећер, почео се проваљивати под нашим ногама. Утањали смо утањали…. Санке су се попеле на брежуљак а испод је била јаруга и ми смо пали, задихани и изнемогли. Да бисмо дошли себи почели смо гутати снег. У очајању ја сам завапила: “Угодниче Николаје, помагај, погибох!” Није прошао ни тренутак, када је економ подигао главу и повикао:”Гледајте, гледајте, црна тачка која нам се приближава.” Нисам успела ни да одговорим, кад видим преко јаруга и сметова иде коњ са санкама и то право према нама. Човек веома уљудног изгледа, у црном сељачком гуњу, са црном скуфијом на глави, каже:”А ја сам, ни сам не знам зашто, решио да скренем са пута, очигледно због вас.” Сели смо на његове санке, натоварили и намирнице, нисмо могли доћ к себи. Пита нас: “Где сте пошли?” ја му кажем:”До Рјажска, ” а он мени:”У праву сте, најпре треба у Рјазањ па одатке у Москву.” Ја сам била као одрвенела да се чак нисам ни зачудила свему овоме. “Ја ћу вас одвести до Рјазана.” Ишли смо, ишли…. Почело је да се смркава. Он каже:”Зауставићемо се да преноћимо.” Насред поља одједном угледам - изникла усамљена дрвена кућа. Старац који на вози каже ми:”уђите у колибу.” Ушли смо колиба је била пуста ненастањена, наспрам нас на зиду иконе, под њима сто и клупа уза зид, више ништа нема….. Поред стола стоји старац са бледим избораним лицем, у тамној одећи, дугачких власи, сакупљених у реп. Не каже нама ни реч. Угледали смо пећ и одмах пришли к њој. Пећ је била заложена. наслонили смо се на њу и уморни од свега што смо преживели, сели смо на под и заспали.

Изјутра рано, наставили смо пут. Возач нас није ништа питао, довезао нас је до железничке станице, узео моје санке:”Брже, брже воз за Москву већ креће.” Прилазимо првом вагону са пртљагом, немогуће је да се уђе, вагон је већ препуњен. на улазу стоје мушарци не пуштају унутра. Он је махнуо руком:”Размакните се, направите места.” И они су се беспоговорно размакли. Људи су подигли санке и ми смо се нашли у возу. Ја сам била тако збуњена, да нисам човеку ни рекла хвала, нити сам шта осећала. Дошла сам кући а Матушка каже:”Но, шта је било, на чијим крилима си долетела?”

И ево прошло је тридесет година, док нисам схватила на чијим крилима. Как оје дуготрпељив и милостив Господ. Преселили су нас са Арбата у Медведково. Долазим до храма Покрова Пресвете Богородице и палим свећу Николају Угоднику….. Господе, па то је био он, велики чудотворац, управо његов лик видим под митром. И све се то догодило са мном по молитвама матушке!

Од тада је душа преиспуњена благодарношћу и топлотом, безграничном љубављу према Светом Николају, нашем брзом помоћнику. И тек сада ја постављам себи задивљујућа питања. Како су санке могле тако брзо доћи до нас без пута., како је могао коњ са иде по дубоком сметовима са растреситим снегом? Како то да нам је помоћ стигла у тренутку после мог вапаја Николају Чудотворцу? И откуд то да се нашла усамљена колиба усред равнице? Како је возаш знао откуда смо и како то да нас је довезао пре сам полазак воза?…. Ко је био онај старац у колиби под иконама и да ли је та колиба уопше постојала?

После рата, као и многи тада, била сам у великој беди, нисмо имали шта да обучемо, капут изношен, а матушка ме је уверавала:”Све ћеш то имати”. И заиста после логора нисам више оскудевала ни у чему. Често сам говорила: Матушка, ја сам лоша, грешна, не могу се сама поправити (била сам пргава, горда, самоуверена), шта да радим?” А Матушка ми каже:”Ништа, ништа, скуваћемо, траве, корова, затим попити са млеком, и бићеш ти нама добра!”

У младости сам била веома болесна. Као да сам имала епилепсију, мучили су ме напади. Матрона ми је дала своју водицу и рекла: “Све ће проћи.”. И у шеснаестој години сам коначно стала на ноге.

Код једне моје ћеркице, Наталије, била је страшна пупчана кила величине песнице. Матрона је такође рекла да ће проћи. Дала је водицу, читала молитве над њеном главом и све је прошло.

Много народа је њој долазило од оних који се разводе или им било шта у породици не иде. Мени је рекла да ћу имати пуно деце и да ће мој муж умрети, а да ћу ја сама са децом остати. А он је у то време још увек био здрав. Родили нам се шесторо деце. А онда су мужу пронашли рак желуца. , и 28 марта 1961 године он је умро. Када ми се родио седми дечак Јуроша, матрона ми је рекла: “Он ти неће дуго живети. Бог ће га узети себи.” А дечак је био предиван али не и разуман према узрасту. Умро је са тринаест месеци. Једном је рекла Пашином (своје послушнице) брату: “Пођи да се опростиш са Нитикушком јер га нећеш више видети.” Он се насмејао: “како то нећу га видети?” А већ следећег дана тога су хуликани бацили у бунар.

У Царицину је била црква, не велика али лепа. Када су цркву рушили, хтели су да понесу ѕвоно са собом. Матрона је рекла, “Добро, нека покушају, само, сви ће изгинути, ау храм неће ући.” И дошла су три комсоломца. Али тек што уђу у храм, а унутра вода, хоће да се удаве. Нико ништа не може да схвати. Из среског ивршног одбора су послали још четворицу. Они су узели мердевине и почели да се пењу ка врху звоника да би узели звоно. Али, тада изненада одвалила се плоча и све их побила. Цркву су затворили и после неког времена из извршног одбора опет су хтели да погледјау каква се то чудеса у тој цркви догађају. Дошли су, хтели су ући и за мало што се нису удавили.

После хапшења и затварања Зинадие Жданове и Екатарине Жаворонкове власти су почеле да прогањају Матрону. Много је народа к њој долазило. Ко може дође сам ко не може довезу га најчешће коњском запрегом. Дошле су Маторни две жене из Бирјулева, а једна је била опседнута и почела је Матрону штипкати. Матрона јој каже: “Зашто ме штипкате? Ја нисам ваша, ја сам од Бога. ” А затим се обрати и нама и каже:”засшто су они дошли? Једна страда од мокраћне бешике а зашто? Она хоће да отера мужа од четворо деце, чита за њега молитве да би се упокојио”.

Јенда жена јенеколико пута долазила Матрони: имал аје велику жељу да оде у манастир а није имала новца. И када је опет дошла Матрони, ова, прочитавши њене мисли, каже јој: “Но, шта ја то видим, ти желиш да одеш у манастир? Ништа не брини отићи ћеш, а новца ће се већ наћи.” Кроз неколико дана дошла непозната жена и донела сто рубаља. Матушка даје новац и каже:”Ти желиш да одеш у манастир, ево ти сто рубаља.” Та жена се веома задивила и обрадовала, није ни слутила да ће се та њена жеља тако брзо испунити. Отишла је у манастир а у повратку је путовала без карте. Имала је пуновствари а контролори на свкаом кораку. “Немаш карту? Излази!” Вуку је за рукав, а поред ње седи неки војник. И он неочекивано каже: “Ја сам војни новинар. Ако одмах не оставите обу жену, ја ћу у Москви отићи до виших инстанци” И они су отишли.

Када је жена срећно дошла кући помислила је:”Требало би птићи Матрони и захвалити се. “. Узела је торбу са луком, краставцима и још неким поклонима и кренула. А Матронушки су у то време кували ручак и нису имали лука. Матрона им каже: “Ускоро, ускоро, кроз двадесет минута отићи ћу на пијацу и донети вам лука”. А кроз двадесет минута дошла она жена са луком. Матрона ће задовољно: “Ето видите, донела сам вам лука! Видите како брзо!”

Цео живот сам живела по њеним саветима. Дешавало се да оде к њој и питам је:”Планирала сам да одем тамо да ли је то добро? Неће ли ми се нешто лоше догодити?” А она ће:”Иди, иди! Ништа се неће догодити.” Она је спасла и моју мајку. Каса су оца одвели на Колиму, мајка се веома разболела. А Матронушка ми је рекла: “Немојте бринути отац ће се вратити, и ви ћете опет живети заједно А мами дај да пије воде, - и дала је своју водицу. Мама ће оздравити и све ће бити добро.” Тако је све и било.

Gospode Isuse Hriste, sine Boziji, pomiluj me gresnog.