Byzantine Blue

Старче шта Бог од нас тражи?

Бог од нас тражи /само добро/ настројење, добру вољу, коју чемо да пројављујемо макар и малим, усрдним подвигом, и осећањем своје грешности. Све остало Он даје. У духовном животу нису потребни мишићи. Подвизавајмо се смирено, тражимо милост Божију, и за све Му благодаримо. Над човеком који се без икаквих својих планова предао у руке Божије, остварује се пламн Божији. Колико је човек поробњен својим “ја”, толико он заостаје; не напредује духовно, јер спречава Божију милост. Да би напредовао, човек треба да има велико поверење у Бога.

У сваком тренутку, Бог својом љубављу милује срца свих људи, али ми то не осећамо, јер су наша срва прекривена талогом. Кад очисти своје срце, човек бива дирнут, изгара, силази с ума. Он тада види доброчинства и доброту Бога Који све људе једнако воли. За оне који се муче - Он страда, за оне који се труде да воде духовни живот - Он се радује. Ако приљежна душа само помисли на Божија доброчинства, уздоже се у висину, а да не говоримо о томе ако се сети својих грехова и велике Божије милости! Када су човекове душевне очи чисте, он види Божију бригу /о себи и дргуима/, осећа и преживљава божански промисао својим огољеним и осетљивим срцем, и тада изгара од благодарности; силази са ума - у добром смислу те речи. Јер, дарови Божији, кад их човек осећа, стварају пукотину у његовом срцу, расцепљују га. А после, милујући његово приљежно срце, Божија рука дотиче ту пукотину срца, па човек изнутра поскакује, а његова благодарност према Богу расте. Они који се труде, осећајући сопствену грешност и Божију доброту, поверавају себе Његовом великом милосрђу, уздижу своју душу у Рај, уз велику сигурност и мали телесни труд.

Догоди се једном у Скиту да некакав монах падне у грех, па пошто се састане сабор, пошаљу по Аву Мојсија. Но овај не хтеде да дође, па му презвитер пошаље поруку говорећи:

- Дођи јер те народ чека.

И он устане и дође. Па узме једну пробушену кошару, напуни је песком и понесе је. А браћа, која му беху изашла у сусрет, упиташе:

- Шта је то, оче?

А старац им одговори:

- Моји греси су иза мене и расипају се а ја их не видим; а дошао сам данас да судим о туђим гресима.

А они чувши то, не рекоше ништа ономе брату и опростише му.

Током молитве, такоже треба да одбијамо чак и “добре” помисли.  У таквом часу чак и богоугодне помисли узбуђују ум, а ум, будући узбуђен, опет лако прима и оне помислио које су острашћене. Добромислије ако му се препустимо за време молитве Исусове, отвара двери срца ђаволу који тријумфално ступа, прекидајући свето прегнуће. То је заправо оно што свети оци називају духовном “прељубом”, јер ум који се током молитаве удаљи од присног сећања на Бога чини духовну прељубу, изневеравајући Небесног Женика. То је уздаја и порицање Бога. Реци ми, има ли нечег тежег и горег од издаје и порицања најслађег Исуса, поготово када се то учини у корист завидљивог непријатеља: мрзитења добра и човека од почетка?

Ако упркос томе у таквим околностима ум не успемо да сачувамо од расејавања, онда ће наша борба да постане још тежа и огорченија. Брод драги мој оче може да плови или помоћу једара, ако има ветра, помоћу весала ако нема ветра. исти је случа и са молитвом. Она се свршава са лакоћом када је у нама топлота благодети Христове, али, када благодати нема, тада је потребно посегнути за веслима и добро потегнути, то ће рећи, потребна је жешћа борба.

Такође је упутно да се у таквим околностима прибегне читању разних цветоотачких књига које ће, у то нема сумње, својим благодатним дејством усресредити ум. Надаље ако приликом читања доживимо тронуће и умилење, ваља одмах престати са ишчитавањем, предајући се молитви Исусовој. У томе лежи смисао исказа: “Списе читај срцем а не сувим разумом “. Стога је добро да трагамо за књигама који су написане срцем и које се, наравно , срцем и поимају. Читање и Исусова молитва треба напоредо да корачају.

- Старче често када ми неко стави примедбу помислим како треба да дам неко објшњење, да кажем: ” Да, тако је, али …”.

- Ма шта хоћеш са тим “али”? У том “али” нешто фали. Оно све мења, али у лошем смислу. када ти ставе примедбу реци: “Опрости, твојим молитвама следећи пут ћу бити пажљивија.”

- Старче. ако неко из мог поступка изведе погрешан закључак, да ли је потребно да објасним зашто сам поступила баш тако како јесам?

- Ако си духовно јака, односно смирена, прихвати кривицу и ништа не говори. Остави Богу да те оправда. Ако не будеш ти говорила, после ће проговорити Бог. Видиш када су Јосифа продала његова браћа, он није рекао: “Ј сам њухов брат, нисам роб; отац ме воли више од све деце!”. Није говорио а после је проговорио Бог и начинио га царем.Зар мислиш да Бог није могао да обавести људе како ствари стоје? Па ако Бог прикаже истину ради твога добра - у реду. Али - и ако је не покаже, то ће опет бити ради твога добра. Када ти неко учини неку неправду, сматрај да ти то он није учинио из злобе, већ просто зато што на тај начин посматра ствари. Касније ако у њему није било злобе, Бог ће му открити како заиста ствари стоје, схватиће да ти је нанео неправду и покајаће се. Само када је човек зао, Бог му не открива (право стање ствари), јер је фреквенција Божија деловања: љубав - смирење.

- Старче, а да ли је у реду да тражим објашњење од некога ако дође до неспоразума међу нама?

- Да ли имаш лоше помисли?

- Немам

- Ако већ немаш лоше помисли, није потребно да тражиш објашњење. А ако их имаш онда би било добро да ти он да неко објашњење, како ти се помисли не би још више поквариле.

- Старче, а ако објашњење нема за циљ самооправдање, већ се њиме образложи како сам се поставила у тој и тој ситуацији, зашто сам се понашала тако-и-тако…?

- Нема везе боље реци: “Опрости”, и ништа не објашњавај, осим ако од тебе не траже објашњење; тада смирено реци шта се десило.

- Значи Старче, у неким случајевима објашњења су неопходна?

- Када се ради о неспоразуму који се тиче других, тада је човек дужан да да објашњење, не би ли тиме помогао решењз насталог проблема. Или ако је преосетљив, а уз то и мало егоистичан, потребно је да објасни зашто се држао тако и тако јер уколико се буде ништа рекао - избезумиће се.

- Старче, понекад објасшњење не можемо да ослободимо од самооправдања.

- Самооправдање не доноси спокојство души, док објашњење доноси спокојство и мир.

Рекао је једном ава Сисоје:

- Буди срчан; ево тридесет је година како се више не молим Богу због својих грехова, већ се молим овако: “Господе Исусе, покриј мој језик, јер до сада свакодневно због њега падам и грешим”.

Причали су како је ава Агантон три године провео држећи камен у устима док није успео да ћути.

Кажите ми старче какви су они посебни дарови које атлета Исусове молитве прима након прочишћења а пре светковања савршеног сједињења са Богом? Молим Вас наставите ваше излагање и плодовима Исусове молитве.

- Онај монах који који се бори против себе самога, који је “насилник” према самом себи. добија дар Божанске утехе. Он осећа и доживљава пристуност Христа која се шири у биду “слатког утихнућа”, непомућеног мира, дубоког мира и неугасиве љубави према свима и према свему. Утеха Божанског присуства не може да се упореди ни са чим што пружа људско искуство. Срео сам једног подвижника који се озбиљно разболео, па је пребачен у лечилиште ради помоћи. Неговали су га врхунски лекари који су га и сами високо ценили. Ускоро је дошло до побољшања те се старац вратио у своју избу. Недуго затим опет је дошло до драматичног погоршања услед повратка болести која је старца приковала за постељу. Остала братија о томе није ништа знала будући да је келија оболелог старца била сасвим изолована. Страховито је пропатио. Међутим у најтежим тренуцима - и то је оно битно - стизала је чудесна Божанска утеха која, како рече, не може ни изблиза да се упореди са усрдним и човекољубивим старањем лекара и брзолетним дејством лекова. Одахнуће које је искусио било је изузетно. То је, надаље, разлог због кога неки пустињаци и монаси, не очиглед и чуђење света, смерно одбијају људску утеху како би прокушали омамљујућу слаткоћу и неутаживу радост Божанског утешитељства.

- То је уистину изванредан дар умне молитве, рекох. Наставите, оче свети.

Приликом уплођења Исусове молитве низоствано добијамо способноси да се радујемо које нам наносе људи. Одуховљени човек напросто лети широким плаветнилом неба духовног живота, где га стреле људи не могу достићи. Не због камо да га не озлеђују него их он ни не примећује. Слично је и са авионом који се не да оборити или оштети баченим каменицама. Нема туговања због клевета, прогона, презира, оптужби, већ само жала због братовљевог пада. Додуше чал иако пати подвижник зна како како да се таквог стања ослободи.

Причали су како је лице Аве Сисоја, док је би она самрти и док су старци седели покрај њега, сијало као сунце; а он им каже:

- Гле, ава Aнтоније је дошао.

А нешто касније каже:

- Гле, хор пророка је дошао.

И опет његово лице заблиста па каже:

- Гле, хор апостола је дошао.

И његово лице опет забљешта; а он као да са неким говораше. Старци га упиташе:

- Са ким разговораш оче?

А он рече:

- Ево, дошли су анђели да ме узму па их молим да ме оставе да се мало покајем.

А старци му рекоше:

- Нема потребе да се кајеш оче.

А он им узврати:

- Не знам, заиста, да ли сам почетак учинио.

Тада сви схватише да је савршен. И опет његово лице наједном постане као сунце; и сви се уплашише. А он им вели:

- Видите, Господ је дошао и каже: “Донесите ми сасуд пустињски”.

Те одмах предаде дух свој. И дође нешто као муња а кућа се испуни миомирисом.

Немогуће је живети хришћански. Хришћански се може само умирати, премда смрћу у земаљској форми нашег постојања. Међутим, ни то умирање није лако, ни једноставно: оно и јесу та уска врата, тај тесан пут, који води у живот али који само малобројни налазе (уп. Мт. 7,13-14).

Господ ми је дао благодат очајања. И више од тога, свету мрзњу према мом греху, тј. према себи самоме који сам се сродио са грехом, чији смрад личи на отрован гас. Излечити се сопственим напорима - није могуће. При пуном очајању на самог себе - онаковг какав јесам, једино што остаје јесте - бацити се у наручје Богу са безнадежном надом. Овај покрет може бити потпун, неповратан - ја се плашим повратка. Ја нисам у стању да се супротставим греху, да нови живот одржим непорочним. Господ ипак не узима увек душу у таквом стању: а човек из кога изиђпше ђаволи (бојечи да се удаљи од Христа) мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: Брати се … и казуј шта ти учини Бог. Веруј да ни један од духова који су с тобом управљали више неће моћи да те надвлада. Болесници који су макар и мало слични “гадаринском” плаше се да се одвоје од Онога који их је ослобађао туђе власти, знајући своју немоћ да се супротставе ономе што их је “обузело”.

Живот душе која је упознала блаженство Христове љубави (после враћања) у пређашње окружење, неизбежно постаје пун жалости. У свету ћете имати жалост али не бојте се… (Јн. 16,31) .