Duhovna pitanja i odgovori valaamskih monaha #1
Šta raditi, kada po isteku nekog vremena (meseca, dana) gubiš, zaboravljaš oganj blagodati, koji je duboko prosvetlio sva mračna mesta tvoje duše. Kako sačuvati radost Liturgije i molitve, i sve ono što zadobiješ?
Blagodat neizbežno odstupa, Gospod ostavlja čoveka sa svojim slabim snagama. Radi čega? – da bi se naučio smirenju, da ne bi mislio da nešto može “sam da dostigne”. Prema tome se treba odnositi veoma pažljivo, vaš iskaz je veoma čudan – “oganj blagodati koji je duboko prosvetlio sva mračna mesta tvoje duše” – s jedne strane, i – “I ono što zadobijaš”, s druge. Tu ima nešto nad čim se treba zamisliti.
Uveče dolazim kući sa posla i počinjem sa suprugom da razmejujem utiske o tome šta se kome desilo. Ko se s kim video ili razgovarao telefonom, ko je šta rekao. Gde je granica izmedju zdravog rasudjivanja i osudjivanja?
Granica je u srcu, tačnije u osećanju s kojim se sve to izgovara.
Da li je umesno pitati monaha o tome kako je došao u manastir, kao i o njegovim predstavama o monaštvu? Ili takva pitanja monasima ne treba postavljati?
Monaha ne treba pitati kako je došao u manastir – to je previše lično. Samo ukoliko sam hoće da ispriča. A o monaštvu se naravno može pitati.
Smutilo me je pitanje o ženama u manastirima. Ja sam naravno protiv toga da se dozvoli pristup ženama na Svetu Goru, ali želim da kažem, ne, da uzviknem: mi smo takodje ljudi, i mi takodje želimo da dodjemo u manastir po utehu, radi duhovne radosti, blagodati, možda čak i radio pita. I slava Bogu što mogu da se posete takva sveta mesta kao što je Valaam, kao što sam ja imala sreće. Ne znam, nisam bila u ženskim manastirima, ali mi se čini da u muškim ima više asketizma, znači da su oni dalje od sveta, znači da su bliže Nebu. Možda nisam u pravu ali imam takav osećaj. Uostalom, želim da kažem da su žene takodje ljudi, i čini mi se da ne možemo da smetamo istinskim monasima. Ili možda nisam u pravu?
A šta vas tu smućuje? – na takve stvari treba gledati sa rasudjivanjem. Strast koja postoji izmedju muškarca i žene je prirodna. Naravno, žena u muškom manastiru je – sablazan, posebno mlada, i posebno za mladu bratiju. Uostalom kao i muškarac – u ženskom manastiru. Naravno, monasi žele tišinu, mir itd. Ali šta sad, zar treba zatvoriti sve manastire za poklonike? Ne, naravno! Ukoliko čovek ide u manastir radi duhovnih stvari (bilo muškarac ili žena) onda naravno put treba da mu bude otvoren. Ali treba se ponašati sa rasudjivanjem, pažljivo – istinske monahe naravno ništa neće uvrediti, ali nisu svi takvi.
Ne idem u crkvu zbog toga što ne mogu da živim kako treba, koliko puta sam pokušala ali mi ne polazi za rukom – i znači sve te prestajane službe, marame-suknje – sve su to onda lagarije, što li. I veoma sam tužna, jer me to vuče nazad, a ako ne živim po zapovestima onda je sve – nesrećno. Šta da radim?
Kome Crkva nije majka – tome Bog nije otac. Crkva nisu marame-suknje, Crkva je naše spasenje, pitanje života i smrti. Vi pravilno osećate: “ako ne živim po zapovestima, onda je sve – nesrećno”, - da, to je tako. Treba se truditi živeti po zapovestima, ne ići protiv savesti. Ali čak i ako ste odstupili, pali – treba se kajati. Čak i ako nemate snage da se borite sa strašću ne okrećite se od Gospoda, ne očajavajte, doćiće vreme i Gospod će dati snage.
Može li se stupiti u manastir posle 50, kakva je od mene korist, dece nemam itd.?
U manastir se ne ide zbog toga što se nešto ne dešava, već zato što postoji priziv. Ako imate priziv onda će vas uzeti i posle 70, a ako ga nemate onda je bolje da o tome ni ne razmišljate.
Šta raditi, ako se pojavila strast prema duhovniku i postoji želja da se on sluša, vidi bez ikakve potrebe. Neprekidno ga odvlačiš od nekih poslova pokušavajući da skreneš pažnju na sebe?
To je česta pojava, posebno medju ženama. To nije sve duhovno – već duševno. Vi, dolazeći na ispovest ne dolazite kod Boga, već kod čoveka. U prvo vreme to je normalno, ali kako duhovno uzrastate treba se od toga izbaviti. Kako? – kao prvo, zapamtite da dolazeći na ispovest ili postavljajući pitanje duhovniku, mi se pre svega obraćamo Bogu. Treba tražiti Božiju volju, odgovore na svoje duhovne dileme – a ne na to, kako nas je sveštenik pogledao kome je više pažnje posvetio. S takvim osećanjima se treba boriti.
Hteo bih da saznam detaljno o sodomskom grehu. Kako se pravoslavna crkva odnosi prema njemu? Ako verujući čovek strada od tog greha, kako da se s tim bori i kako da živi?
Crkva se prema tome veoma loše odnosi – to je greh koji vapije na nebo za osvetom. Kako se boriti? Treba omrznuti greh, bolje je umreti, nego tako sagrešiti. To jest ne treba se boriti postepeno već odjednom sve odbaciti. I naravno najvažnije je – ne očajavati, greh je težak, neprijatelj će neizbežno ubacivati pomisli očajanja, gurati ka samoubistvu. Ali on se ne sme slušati – on laže, Gospod je milostiv, za sve postoji pokajanje. Čak i ako se pad ponavlja ne sme se očajavati – očajanje je gore od svega. Koliko god puta da padnete treba da ustanete i pokajete se – ali ne očajavajte. Čitajte žitije Marije Egipćanke.
Zbog čega Gospod jednima daje duhovni vid, a drugima ne; jednima u jedno vreme, drugima u drugo; jednima kroz bolesti, nevolje, a drugima – u svetu?
Zato što su to Božije sudbe. Mi to sad ne možemo da shvatimo, za to je potrebna vera, poverenje Bogu. Bez toga nema ništa. To ćemo moći da shvatimo tek u drugom svetu, u drugom životu.
Da li je greh trgovati akcijama na berzi? Da li da nastavim to da radim?
To nije jednostavno reći jednoznačno, zavisi od čoveka. Treba ispitati svoju savest. Greh je to pre svega kada ideš protiv svoje savesti. Teško je naravno sačuvati se u biznisu, a tim pre na berzi. Ali ja ne znam kakve vam je talante Gospod dao, najlakše je naravno odbaciti sve. Ali to već sami morate da odlučite i to ne može niko umesto vas. Mogu da vas posavetujem samo da češće ispitujete svoju savest. Često se pojavljuju stepenici kada se oslanjaš na nešto a posle nema dalje. Nema dalje u biznisu, ili karijeri, i jasno shvataš da bi se dalje napredovalo treba učiniti korak – prestupiti svoju savest u bilo čemu. I znaš da će tada sve krenuti tim putem, i karijera i poslovi – do sledećeg koraka. Ali hrišćanin ne sme da pravi takve korake.
Da li je moguće doći na Valaam sa porodicom i decom i živeti u svojim šatorima?
Moguće je, samo možete imati problema sa šumarima.
Na koji način davati milostinju za upokojene?
Kada dajete milostinju setite se upokojenog i zamolite molitve za njega. Ili možda dajte u njegovo ime, naprimer to ti je od toga i toga (rekavši ime).
Kako se izbaviti od potpune bezosećajnosti (okamenjenosti srca)? Da li postoje neke molitve za to, ili neka druga sredstva?
Sredstva postoje a to je – ocrkovljeni život. A najvažnije je želeti ispravljenje i moliti Gospoda za to. Ali to neće odmah nestati, treba se očistiti od strasti, u prvom redu od gordosti.
Ako se molim za svoje bližnje i prijatelje to jest trudim se da pomognem ljudima koji su mi važni, hoće li to nekako uticati na mene, da li će se pojaviti nevolje ili iskušenja, kako bih podelila čašu njihove nevolje sa njima, ili se prosto molim uzdajući’se u milost Božiju bez ikakvih posledica po mene, koje bih imala nezavisno od toga da li se molim za nekoga ili ne?
To zavisi od toga za koga se molite i kako se molite. Za čiste, svetle ljude je lako se moliti, a za grešnike može da bude veoma teško. Važno je takodje i kako se molite, jedna je stvar ako ste spremni da dušu svoju položite za bližnjega, a druga ako je to samo tako – usput. Ali uopšteno govoreći molitva za bližnjega je povezana sa nevoljama, a šta ste vi mislili?
Recite mi kod kog starca se može otići na isceljenje? Mami su rekli da je na sinu prokletstvo sa očeve strane. Pomozite nam …mladiću je veoma loše …
Ne treba ići po starcima, već živeti crkvenim životom. Potrebna je iskrena ispovest za ceo život, potrebno je pokajanje. Potrebna je vera, potrebno je živeti ocrkvoljenim životom – ispovest i Pričešće. Potrebno je smirenje. I tada će postepeno nastupiti olakšanje. A nisam siguran u to da bi starac samo rekao jednu reč i sve se razrešilo. I treba manje slušati svakojake gluposti.
Verujem u Boga, ali iz nekog razloga smatram sebe nedostojnom da idem u Crkvu, da se približim ikonama, Raspeću. Izgubim se stojeći pred ikonama …Ne znam šta da radim, često sumnjam u dejstva koja činim: pravilnost osenjivanja krsnim znakom, mislima, poklonima … Zbog toga ne idem često u crkvu.
Dobro je smatrati sebe nedostojnom, ali nije ne ići u crkvu. Gospod je primio smrt za nedostojne grešnike, a vi na taj način odbacujete Njegovu žrtvu.
Recite mi molim vas – čovek je u teškom duhovnom stanju (posednut je zlim duhom), da li možemo da pitamo sveštenika da bude njegov duhovnik?
Može i čak je to veoma potrebno. Lekar nije potreban zdravima, već bolesnima. Primajući rukopoloženje sveštenik se posvećuje služenju Crkvi. Tako da se ne smućujte.
Da li shvatam pravilno vaš odgovor da moj duhovni otac može da zna Božiju volju za mene, ali mi je ne otkriva radi toga da ja ne postanem bogoborna?
Ako čovek iskreno traži Božiju volju, i moli Gospoda da mu je otkrije preko duhovnika, i najvažnije – spreman je da je ispuni čak iako nešto s bolom mora da odbaci od sebe (a dešava se), onda naravno duhovnik neće sakriti ono što mu je Gospod stavio u srce. I mislim da će Gospod staviti na srce sveštenika to što treba da kaže. Neka je on i bez posebnih darova, najvažnije je da iskreno želi vaše spasenje. I važno je još tražiti u rečima duhovnika božiju volju i ne prilaziti mu kao čoveku (da malo porazgovarate), već tražiti Božiju volju. Ako tako budete radili onda će je Gospod i otkrivati. Druga je stvar ako sveštenik vidi da čovek i pored svega neće ispuniti to što mu kažu, i još će se uvrediti. Da, tada sveštenici ne otkrivaju Božiju volju, a to se dešava veoma često.
Ispovediš se, pričestiš, posle toga osetiš umiljenje na duši, mir. Ali posle tri dana osetiš kao da ti je olovni oblak nad glavom, betonska ploča, kao da te pritiska odozgo – šta je to?
Blagodat odstupa, a neprijatelj pristupa – sveti se. To je borba, mora se trpeti.
Bludne misli mi ulaze u glavu, kako da se borim s njima, imam divnu porodicu (oženjen sam).
Kao prvo, treba se smiriti – pohota se može pobediti jedino ako Gospod da blagodat, a svojim silama se to ne može. Potom treba prosto prezirati neprijatelja – to nisu Vaše pomisli, to je neprijatelj, njega treba prezirati, on je gord on to ne voli. Ali treba imati i na umu to da će sva dela jednog dana postati javna.
Kako opštiti sa čovekom za koga sam saznala da ima strašan greh? Uopšte šta raditi kada saznaš za nekoga nešto strašno i ne možeš da savladaš neprijatno osećanje kada ga vidiš. Zar to nije osuda? Ali nemam ni snage da budem bliska u razgovoru sa njim … A još imam želju da o tome ispričam svojim bližnjima kako bi ih predupredila, da li je to pravilno? A ako znaš da je čovek lopov zar ne treba upozoriti svoje prijatelje da budu oprezni?
Ako budete osudjivali lišićete se blagodati. Praktično svako od nas ima grehe kojih ga je stid da se seća. A još – koliko toga nismo uradili samo zato što nije bilo mogućnosti, ili nas je Gospod sačuvao. Tako da nemamo zbog čega da se gordimo čak ni pred nekim ko je teško sagrešio. Iznošenje tudjih greha je – smrt za vašu dušu. Mogu se preduprediti prijatelji – ako zaista vidite da postoji realna opasnost, ali bez osude (a možete li to?).
Čovek se spasava u monaštvu i u braku. A ako postoje uzroci zbog kojih ne može da se zasnuje porodica? Šta raditi? Šta raditi? Šta raditi? Kako se spasti?
Za vas je sada najvažnije da se – smirite. Smiren čovek ne postavlja pitanje “šta raditi”, on živi današnji dan. Prosto prima danas ono što mu šalje Gospod, i trudi se da živi po savesti. A sutra – sutra je u ruci Gospodnjoj, smiren čovek veruje sutra Gospodu, i Gospod videći njegovu veru i nadu zaista sve ustrojava. Vaš krst nije lak – ali treba da ga prihvatite, drugog puta nema. Treba tražiti Božiju volju i ne očajavati – i za vas postoji promisao Sveblagog Boga, Gospod nije zaboravio na vas. Koji je vaš put ja ne znam, ali što se tiče monaštva mislim ovako: monaštvo je – priziv, ne sme se ići u manastir zbog neke bezizlaznosti. Da li će vas primiti ili ne, ne znam, možda vas ni ne prime. Ali ako zaista želite monaštvo, možete biti postrigani i u svetu, a ne u manastiru. No monaštvo nije jedini put; postoji put recimo pomaganja ljudima, življenja radi drugih ljudi; postoji put trpljenja nevolja, bolesti – potrudite se da shvatite šta Gospod hoće od vas.
Trudim se da redovno idem na ispovest, i dolazim kod raznih sveštenika. Svi su naravno različiti, ali duši iz nekog razloga ne odgovara nijedan. Nemam želje razgovaram i podelim svoja preživljavanja, a i sami sveštenici očigledno ne teže da ispolje interesovanje, a to je i razumljivo jer treba saslušati tolike ispovednike a ne “zaraziti se”.
Treba videti od koga vam je veća duhovna korist, pa kod njega i odlaziti. I treba imati na umu da mi na ispovest idemo ka Hristu, a sveštenik je samo svedok.
Kako spoznati Božiju volju kada je teško napraviti izbor, doneti odluku i molitva ne pomaže, i nema duhovnog oca?
Božiju volju treba tražiti, jer tako hoće Gospod, i On je tako uredio. To je povezano sa teškoćama, greškama, razočarenjima itd. Ali i pored toga treba je tražiti, treba stremiti ka Bogu, iako je put nejasan i taman. Mi trenutno ne vidimo koristi od toga – ali ona postoji. Duša, koja teži ka Bogu, pa čak i ako se spotiče ima koristi: tu je i smirenje, tu je i vera, tu je i trpljenje, i uzdanje u Boga. Savladjujući sve te teškoće, ona se uči da spoznaje volju Božiju, da iskreno voli Boga, da zahvaljuje u svim životnim okolnostima – a to i jeste najvažnije. Tako da nemojte da upadate u uninije. A “kako izabrati” – pomoliti se i početi, naravno treba se savetovati, ako ne sa duhovnim ocem, onda prosto sa sveštenikom. Mi često sebe ne vidimo a svešteniku Gospod mnogo toga otkriva.
Ja i moj voljeni čovek smo se zavoleli i oboje smo se razveli. Želimo da budemo zajedno. Pišete da “na tudjoj nesreći se ne može graditi svoja sreća”, ali zar nije ljubav dar od Gospoda? Zar je ne treba sačuvati? Ili je trebalo trpeti, nastaviti život u porodici i voleti drugoga? Lagati svojim supruzima? Molim oproštaj od Boga za ovaj greh, svim srcem želim sreću svom bivšem mužu i bivšoj porodici moga voljenog čoveka. Ali zar naša zajednica tako neće ostati grehovna?
Apostol je o ljubavi rekao:”…Ljubav dugo trpi, milosrdna je, ljubav ne zavidi, ne uznosi se, ne gordi se, ne čini zlo, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli zlo, ne raduje se nepravdi, već se raduje istini; sve pokriva, svemu veruje, svemu se nada, sve podnosi”. Ovo su svojstva istinske ljubavi, a to o čemu vi pišete je strast. Da li će vaša zajednica ostati grehovna ili ne, i šta dalje da radite ja ne znam, nisam vaš sudija. S takvim pitanjima je bolje da se ne obraćate monahu, već svom porodičnom svešteniku a ja samo mogu da se pomolim za vas.
Može li običan hrišćanin da vrši Tajnu Evharistije? Ako su drevni hrišćani vršili tajnu krštenja, zbog čega isključivati mogućnost da nisu vršili i tajnu Evharistije?
Ne, tajnu Evharistije (Liturgiju) može da vrši samo sveštenik. To je Bog ustanovio preko Apostola. Bogu je bilo ugodno da uspostavi jerarhiju, i svi pojušaji da se zaobidje to Božije ustrojenje bilo čime bili prikriveni predstavljaju gordo suprotstavljanje Bogu. Ljudi koji misled a na taj način zadobiju slobodu u stvari postaju žalosna igračka u rukama demonskih sila, i uvek loše završavaju.
Kako naći duhovnika? Po čemu se duhovnik razlikuje od duhovnog oca i šta znači “naći”, kako ga tražiti?
Izmedju duhovnika i duhovnog oca je teško postaviti granicu, jer su to veoma bliski pojmovi. Možda čovek sa duhovnim ocem ima poverljivije odnose, duhovni otac vodi svoje čedo u životu, a duhovnik prosto daje savete? Iako nisam u ovo uveren, tu postoji jako tanka granica. Kako naći duhovnika? Najpre se pomolite, zamolite Gospoda da vam ga pošalje. I onda potom idite na ispovest kod raznih sveštenika, i pratite u koga imate najviše poverenja, i od koga ćete imati najviše koristi. Kada ga nadjite onda kod njega stalno idite.
Čovek je otkrio da ima rak! Kako da za to blagodari?
Da bismo blagodarili u takvim slučajevima treba silno da volimo Boga. Sveti su uvek blagodarili na svemu, pri čemu je to bilo iskreno. Kod nas se to verovatno neće odmah desiti i zato treba da se smirimo. Treba se s tim pomiriti, shvatiti da je Gospod tako uredio, i znači tako treba da bude. Ne treba da bude protesta u duši, treba primiti čašu koju nam Gospod daje, pa i gorku ali iz ruke Gospodnje. A imamo za šta da blagodarimo: čovek ima vreme za pokajanje, kao i da preosmisli sav svoj život i dostojno predje u večnost.
Kako ne upadati u očajanje zbog toga što imamo mnogo grehova? Kaješ se, kaješ, a svejedno ni jednu minutu ne možeš da proživiš bez greha. Kako su sveti mogli sebe da smatraju ubogima, nedostojnima Carstva Nebeskog, i da pritom ne upadaju u očajanje?
Sveti su voleli Boga i još su se uzdali u Božiju milost.